Ka­ši­ke, lep­ti­ri i še­do­vi

Je­sen je ide­al­no vre­me za lov štu­ke, ka­da ona po pra­vi­lu naj­bo­lje ra­di i ka­da se ja­vlja­ju i vr­lo krup­ne je­din­ke. A ka­ko u ovo vre­me ve­ći­na ci­pri­ni­da po­či­nje sla­bi­je da je­de, mno­ge ko­le­ge okre­ću se pe­ca­nju »slat­ko­vod­ne aj­ku­le«. U mi­ni-felj­to­nu, či­ji je pr­vi deo pred va­ma, pred­sta­vlja­mo osnov­ne vr­ste va­ra­li­ca na ko­je se lo­vi jed­na od naj­po­pu­lar­ni­jih gra­blji­vi­ca se­ver­ne he­mis­fe­re

Štu­ka je naj­pro­ždr­lji­vi­ja i naj­a­gre­siv­ni­ja slat­ko­vod­na gra­blji­vi­ca i mi­slim da ne­ma tog mo­de­la va­ra­li­ce na ko­ji se ne mo­že ulo­vi­ti. Ali krup­nu štu­ku, a na­ro­či­to ka­pi­tal­nu, ni­je la­ko uhva­ti­ti. Ona je ću­dlji­va i ne­pred­vi­di­va, pa je te­ško od­re­di­ti pe­ri­o­de ak­tiv­no­sti i na­čin na ko­ji joj tre­ba pre­zen­to­va­ti ma­mac da bi ga ona na­pa­la. Zbog to­ga po­sto­ji ve­li­ki broj ti­po­va i mo­de­la va­ra­li­ca na­me­nje­nih za lov štu­ke. A ko­ja će bi­ti na­pad­nu­ta, ka­da i na ko­ji na­čin, za­vi­si od mno­go či­ni­la­ca.

Va­ra­li­ca mo­ra da ima niz oso­bi­na do­bro uklo­plje­nih u ce­li­nu da bi bi­la lov­na, bi­lo u ne­koj spe­ci­fič­noj si­tu­a­ci­ji ili u raz­li­či­tim uslo­vi­ma. U pr­vom re­du, tre­ba da ima od­go­va­ra­ju­ću te­ži­nu i za­pre­mi­nu da bi­smo je mo­gli za­ba­ci­ti na po­treb­nu da­lji­nu. Osim to­ga va­žne su i nje­ne hi­dro-di­na­mič­ke oso­bi­ne: br­zi­na to­nje­nja (ako ni­je pli­va­ju­ća), ne­u­tral­nost (uko­li­ko je ta­ko kon­stru­i­sa­na da leb­di u slo­ju vo­de u ko­ji je po­vla­če­njem do­ve­de­mo), br­zi­na is­pli­va­va­nja (ako je pli­va­ju­ća) i du­bi­na za­ra­nja­nja.

Va­ra­li­ca za štu­ku mo­že da opo­na­ša ne­ki njen pri­rod­ni plen: ri­be, ža­be, vo­do­zem­ce, gli­ste, cr­ve, mla­dun­ce pti­ca ili zmi­ja, ra­ko­ve, in­sek­te itd. Ali i ka­da ne li­či ni na šta od na­ve­de­nog, ona tre­ba da svo­jim kre­ta­njem, si­lu­e­tom, sve­tlo­snim efek­ti­ma, bo­ja­ma, vi­bra­ci­ja­ma, aku­sti­kom, plju­ska­njem, »plop­ta­njem«, pa­ra­njem vo­de, pa­dom na nje­nu po­vr­ši­nu, vi­ju­ga­njem po njoj ili to­kom to­nje­nja, mi­ri­som ili ne­čim dru­gim is­pro­vo­ci­ra gra­blji­vi­cu na na­pad. Va­ra­li­ca ne­kad tre­ba da bu­de uoč­lji­vi­ja ili sve­tlu­ca­vi­ja, a ne­kad ma­nje vi­dlji­va – sko­ro pro­zir­na. Sve na­ve­de­ne oso­bi­ne, kao i nji­ho­ve me­đu­sob­ne kom­bi­na­ci­je, omo­gu­ća­va­ju pri­me­nu raz­li­či­tih pre­zen­ta­ci­ja ili teh­ni­ka va­ra­li­ča­re­nja.

PO KON­STRUK­CI­JI, va­ra­li­ce na ko­je se štu­ka naj­če­šće lo­vi mo­že­mo po­de­li­ti na: 1. ka­ši­ka­ste va­ra­li­ce, ko­je mno­gi sta­ri­ji ri­bo­lov­ci još zo­vu ne­mač­kim ter­mi­nom »blin­ker; 2. lep­ti­re ili spi­ne­re; 3. dži­go­ve; 4. vo­ble­re sa klju­nom ili bez nje­ga; 5. po­vr­šin­ce (u ko­je mo­že­mo ubro­ja­ti i pli­va­ju­će džer­ko­ve); 6. to­nu­će džer­ko­ve; 7. pil­ke­re; 8. »kre­a­tu­re«, tj. imi­ta­ci­je gli­sta, ža­ba, vo­do­ze­ma­ca itd; 9. svim­bej­te – jed­no­del­ne ili vi­še­del­ne va­ra­li­ce od tvr­dog ili me­kog ma­te­ri­ja­la ili nji­ho­ve kom­bi­na­ci­je, ko­je se vo­de rav­no­mer­nim okre­ta­njem ru­či­ce če­kr­ka, pri če­mu ne ra­de sa­mo re­pom, već naj­če­šće i sko­ro ce­lim te­lom, »te­tu­ra­ju­ći« se sa bo­ka na bok; 10. kom­bi­no­va­ne va­ra­li­ce, po­put spi­ner­bej­to­va, če­ter­bej­to­va i slič­ne, ko­je ima­ju ro­ti­ra­ju­će kril­ce ili »vo­blu­ju­ću« plo­či­cu od me­ta­la ili pla­sti­ke i te­lo u vi­du »suk­nji­ce« od si­li­kon­skih tra­či­ca ili od per­ja, dla­ke i (ili) ne­kog sin­te­tič­kog ma­te­ri­ja­la, kom mo­že bi­ti do­dat i si­li­ko­nac ra­znih ob­li­ka.

KA­ŠI­KA­STE VA­RA­LI­CE se pr­ven­stve­no iz­ra­đu­ju od me­ta­la (a po­sled­njih go­di­na po­ja­vlju­ju se i po­je­di­ni mo­de­li od pla­sti­ke). Ob­li­kom pod­se­ća­ju na ri­bi­cu, a zbog spe­ci­fič­nog, za­kri­vlje­nog »S« ili »C« ob­li­ka pri­li­kom po­vla­če­nja le­lu­ja­ju kroz vo­du. Naj­bit­ni­ja oso­bi­na im je sra­zmer­no ve­li­či­ni ve­li­ka te­ži­na, ko­ja u kom­bi­na­ci­ji sa pri­lič­no aero­di­na­mič­nim ob­li­kom omo­gu­ća­va da­le­ke iz­ba­ča­je i br­zo to­nje­nje (na­rav­no, po­sto­je i vr­lo la­ki mo­de­li, na­me­nje­ni za iz­ra­zi­to plit­ke te­re­ne i lov pri po­vr­ši­ni). Ka­ši­ke ima­ju le­lu­ja­vo kre­ta­nje, a nji­ma, pri­me­nom raz­li­či­tih teh­ni­ka i br­zi­na po­vla­če­nja, mo­že­mo kon­tro­li­sa­ti sve slo­je­ve vo­de, od dna do po­vr­ši­ne. Po­ni­klo­va­ni mo­de­li i oni sa pri­zma­tik ili ho­lo­gram­skom fo­li­jom pri­li­kom le­lu­ja­nja pro­iz­vo­de ja­ke od­ble­ske, ko­ji iri­ti­ra­ju štu­ku i iza­zi­va­ju je na na­pad i ka­da ni­je glad­na. Ka­ši­ka­ste va­ra­li­ce su jed­no­stav­ne kon­struk­ci­je i ve­ro­vat­no pr­vi na­pra­vljen ve­štač­ki ma­mac za ri­bo­lov. Ipak, još uvek po­sto­je si­tu­a­ci­je ka­da ih štu­ka na­pa­da ra­di­je ne­go va­ra­li­ce svih dru­gih ti­po­va... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 466-)