Kako zaraditi veliku sreću

Naj­ve­će i naj­po­se­će­ni­je ve­štač­ko je­ze­ro na te­ri­to­ri­ji Be­o­gra­da ima pri­lič­no ša­ro­lik ri­blji fond, u kom je štu­ka jed­na od naj­broj­ni­jih gra­blji­vi­ca, ali nju tu ni­je ni­ma­lo la­ko uhva­ti­ti, iz vi­še raz­lo­ga, od ko­jih na ve­ći­nu ri­bo­lov­ci ne mo­gu da uti­ču. Za­to za uspeh tre­ba mno­go upor­no­sti i sprem­no­sti za pri­la­go­đa­va­nje

Zva­nič­no, ku­pa­li­šna se­zo­na na Adi Ci­gan­li­ji tra­je do 15. sep­tem­bra, i tek na­kon nje­nog za­vr­šet­ka se po­no­vo sme pe­ca­ti na ce­lom je­ze­ru. Ali ako se pe­riod sun­ča­nih i to­plih da­na pro­du­ži, a ne­kad – kao ove go­di­ne na pri­mer – ume da za­hva­ti i ve­ći deo ok­to­bra, on­da ku­pa­či i da­lje sva­ko­dnev­no po­se­ću­ju je­ze­ro do­kle god je vre­me le­po, pa pe­ca­nje je­ste na pa­pi­ru do­zvo­lje­no, ali je u prak­si ote­ža­no, a ne­ka­da i ne­mo­gu­će. Osim to­ga, Svet­sko pr­ven­stvo u lo­vu ša­ra­na odr­ža­no je ove go­di­ne u Be­o­gra­du na Sav­skom je­ze­ru od 1. do 7. ok­to­bra, a od­mah po­tom usle­dio je in­ter­na­ci­o­nal­ni hu­ma­ni­tar­ni ša­ran­džij­ski kup, ko­ji je tra­jao sve do 14. ok­to­bra, što je do­dat­no od­lo­ži­lo po­če­tak je­se­nje se­zo­ne re­kre­a­tiv­nog ri­bo­lo­va na je­ze­ru.

U TOJ SI­TU­A­CI­JI, MI VA­RA­LI­ČA­RI ko­ji re­dov­no po­se­ću­je­mo Sav­sko je­ze­ro smo pri­zi­va­li oset­ni­je za­hla­đe­nje, ko­je bar de­lom ote­ra ku­pa­če, še­ta­če, ve­sla­če, vo­za­če pe­da­li­na, ku­pa­če pa­sa, ro­ni­o­ce i raz­ne dru­ge re­kre­a­tiv­ce ko­ji ne vo­de ni­ma­lo ra­ču­na o to­me da i mi ko­ji pe­ca­mo ima­mo pra­vo na svoj ko­ma­dić pro­sto­ra, u kom će­mo se neo­me­ta­no ba­vi­ti onim što vo­li­mo, baš kao i svi go­re po­bro­ja­ni. A i pre ne­go što smo ga ko­nač­no do­če­ka­li, iz­la­zi­li smo po­vre­me­no na Adu Ci­gan­li­ju, po­ku­ša­va­ju­ći da na­đe­mo ne­ko me­sto za se­be pod to­plim ok­to­bar­skim sun­cem, iz­me­đu smo­ta­nih grad­skih ju­no­ša, ko­je ba­ca­ju ka­men­či­će u vo­du to­li­ko pre­ci­zno da se ne­ret­ko de­si da i nas po­go­de, i ku­pa­ča ko­ji či­nje­ni­cu da se dok pli­va­ju ka na­ma ne po­me­ra­mo s me­sta iz­gle­da tu­ma­če kao znak da že­li­mo da iza­đu iz vo­de baš tu gde sto­ji­mo, valj­da da bi­smo se di­vi­li nji­ho­voj po­ja­vi ili opre­mi za pli­va­nje.

U TIM PR­VIM IZ­LA­SCI­MA, uglav­nom smo, na­rav­no, lo­vi­li tzv. čmr­lje, tj. sit­ne štu­ke, me­đu ko­ji­ma bi se na­šla tek po­ne­ka u me­ri, te­ži­ne do ne­kih 2 kg. U tom pe­ri­o­du, ot­pri­li­ke na sva­kih pet­na­e­stak štu­ki­ca do­đe jed­na iole po­šte­ni­ja, ali tu ko­li­či­nu ri­ba ne­kad uhva­tiš za dva da­na, a ne­kad ni za pet, ta­ko da je uspeh sve sa­mo ne iz­ve­stan. Ipak, ne­ki stal­ni po­se­ti­o­ci ove vo­de bi­li su i u tim ve­o­ma te­škim uslo­vi­ma upor­ni i uspe­šni u pr­voj po­lo­vi­ni je­se­ni. Na­rav­no, pred­nja­či Bog­dan Ra­šo­vić Bo­gi, is­ku­sni va­ra­li­čar sa Ču­ka­ri­ce. On sva­ke go­di­ne uhva­ti naj­vi­še štu­ka na Sav­skom je­ze­ru, ju­re­ći me­tra­ši­cu, ko­ja mu je sa­mo ove se­zo­ne par pu­ta za­ma­lo iz­ma­kla. A u ko­rak sa njim ide Ne­ma­nja Ste­pić, ko­ji naj­ra­di­je lo­vi so­ma, a ka­da vre­me nje­mu omi­lje­ne ri­be pro­đe, sa jed­na­kim ža­rom ju­ri štu­ku, i ove je­se­ni upi­sao je je­dan vre­dan ulov, uhva­tiv­ši le­pu, zdra­vu i de­be­lu ri­bu od oko 4 kg na lep­tir Blue Fox Pi­ker.

KA­KO JE SE­ZO­NA OD­MI­CA­LA, po­la­ko se ot­kri­vao do­bit­ni ša­blon, ko­ji se od pro­šlo­go­di­šnjeg po­naj­vi­še raz­li­ko­vao po do­bu da­na ka­da je štu­ka naj­ak­tiv­ni­ja. Na­i­me, za raz­li­ku od pret­hod­ne se­zo­ne, ka­da su naj­i­zgled­ni­ji bi­li po­sled­nji sat pre mra­ka i sam su­ton, ove je­se­ni štu­ka je ube­dlji­vo naj­bo­lje ra­di­la od tri do pet po pod­ne u pe­ri­o­du let­njeg ra­ču­na­nja vre­me­na, tj. od 14 do 16 č ka­da se pre­šlo na zim­sko ra­ču­na­nje.

Ra­no­ju­tar­nja va­ra­li­ča­re­nja štu­ke su se, na­su­prot to­me, uglav­nom po­ka­za­la kao či­sti pro­ma­ša­ji, a kao i uvek, po ve­drom da­nu i bez da­ška ve­tra, ka­da »sun­ce iz­bi­ja oči«, ka­ko naš ko­le­ga sa je­ze­ra Bran­ko Ra­da­ko­vić zva­ni Li­ča­nin vo­li da ka­že, ozbilj­nu štu­ku bi­lo je sko­ro ne­mo­gu­će pre­va­ri­ti. Li­ča­nin je, ina­če, je­dan od onih ri­bo­lo­va­ca ko­ji pe­ca­ju i ka­da ne pe­ca­ju. Sva­ko­dnev­no obi­la­zi svo­je te­re­ne, po­sma­tra vo­du i sve oko nje i ma­lo šta mu pro­mi­če. Sve­stra­ni je ri­bo­lo­vac, ko­ji tač­no zna ka­da je ko­ju vr­stu ri­be naj­bo­lje lo­vi­ti i na ko­ji na­čin. Jed­nom pri­li­kom, ka­da sam ga pi­ta da li je iz­la­zio na va­ra­li­ča­re­nje štu­ke, re­kao mi je: »A što ću ja iz­la­zi­ti na va­ral'cu, ka­da je ni Bo­gi ne mo­že do­bi­ti«. On, da­kle, str­plji­vo če­ka pra­vo štu­či­je vre­me i ume da ga do­če­ka.

PR­VO OSET­NI­JE ZA­HLA­ĐE­NJE u ok­to­bru do­ne­lo je ne­ko­li­ko da­na iz­ra­zi­te ak­tiv­no­sti štu­ke, ko­ju je naj­bo­lje is­ko­ri­stio Đu­ro Haj­du­ko­vić, na ri­bo­lo­vač­kom fo­ru­mu Vu­ko­vi sa Du­na­va po­znat po na­dim­ku Or­ka, ulo­viv­ši u sa­mo jed­nom da­nu, na Al­lblue ka­ši­ku od 22 g (ki­ne­sku ko­pi­ju ču­ve­nog ABU Ato­ma od 25 g), štu­ke pro­ce­nje­ne na 1,5 kg 3,5 kg, 3,7 kg i 4 kg, uz ne­ko­li­ko ma­njih, dok mu je jed­na te­ška iz­me­đu 5 i 6 kg spa­la... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 468-)