Lov kauglera na plovak je prvo slovo ribolovačke azbuke. Ali, iako u osnovi jednostavan, on je istovremeno zabavan i izazovan. A da bismo u njemu bili uspešni, moramo sve pravilno uraditi – od kompletiranja pribora i sistema, preko izbora hrane i mesta, do pravilne prezentacije mamca
Kao što već godinama činim, još jednu sezonu sam otvorio i novu dozvolu »osveštao« loveći beovicu (kauglera, belicu...). Sa tom malom i brojnom jatnom ribom, čije je latinsko ime Alburnus alburnus, većina nas je otpočela svoje ribolovačko putešestvije, a ona je uprkos tome bez ikakvog valjanog razloga omalovažena. Štaviše, beovica je po svemu izrazito sportska vrsta, za čiji je uistinu uspešan lov potrebno podosta zaći u detalje i finese, te koja može da pruži veoma veliko zadovoljstvo onom ko ima senzibiliteta za brzo i fino pecanje. Zbog svega toga sam traženje mrene i skobalja u moravskim zimovnicima, po visokoj i mutnoj vodi, početkom februara pretpostavio nadmudrivanju sa beovicom.
Na jezeru Ćelije, još otkako su udarile niske temperature i mrazevi, aktivnost ribe je zamrla, kao i obično, a posle dužeg perioda hladnog vremena prva se javi beovica. Scenario je uvek isti – kada sneg počne da se topi i zaleđeni delovi jezera se otkrave, Rasina, reka koja puni jezero, svojim bujičnim tokom zamuti vodu i nanese veliku količinu organskog otpada u vidu polomljenog drveća, slame, strukova pokidane trave i sličnog, tako da površina celih Ćelija izgleda prilično jadno i neugledno, ali se beovica po pravilu veoma lepo peca baš u takvoj mutnoj i štrokavoj vodi. No to ne znači da ćemo je dobijati bilo gde da stanemo...
U PRVOM OVOSEZONSKOM izlasku promenio sam nekoliko mesta na kojima je aktivnost ribe bila ravna nuli, ali sam Žilinački zaliv, za koji znam da je najizgledniji, ostavio za kraj, da se u njemu »vadim« ako drugde ne bude bilo uspeha. Dok sam se spuštao kozjom stazicom ka vodi, video sam da je zbog visokog vodostaja broj mesta sa kojih se može pecati znatno manji nego inače, ali sam nekako našao pola kvadrata slobodne strme obale. Do kraja pecanja bila su mi ostala još nepuna dva sata, a površina vode nije mi delovala obećavajuće. Na njoj je bilo svakakvog šumskog otpada što su ga naneli Rasina i Žilinački potok (koji se uliva u jezero u ovom zalivu), ali aktivnost ribe se nije uočavala. Ipak, video sam da kolege koje su pecale levo i desno od mene dobijaju poneki komad, što je već bilo ohrabrujuće jer se na mestima na kojima sam prethodno probao nije hvatalo ni toliko.
PRIMETIO SAM, MEĐUTIM, i to da kolege prave neke greške u pristupu, o kojima sam svojevremeno pisao u Ribolovu, a i na društvenim mrežama, ali sam siguran da neće biti zgoreg da najvažnije ponovim, jer da su svima poznate – sigurno bi se znatno ređe ponavljale. Dakle, hranu za beovicu ne smemo zamesiti tvrdo, tj. tako da bude »polusuva« i da se od nje prave grudve koje će se otapati na dnu. To važi svuda, a pogotovo tamo gde je dubina na mestu pecanja velika, kao na ovom, gde je ispod plovka bilo oko 5 m po trenutnom vodostaju. Hrana u svakom slučaju... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 474-)