U našim vodama se svaki klen težak preko kilograma može smatrati trofejnim, a većina ribolovaca ne može se pohvaliti nijednim ulovom od 1,5 kg u karijeri. O tome da će u jednom danu uhvatiti tri dvokilaša, Nidža verovatno nije ni sanjao
Moj sestrić Nikola Stanković jedva je čekao prestanak lovostaja i nedeljama me je nagovarao da sezonu varaličarenja klena otvorimo već prvog dana po isteku zabrane. Premda sam bio umoran i blizu odluke da lomatanje po zaraslim obalama Mlave tog 1. juna zamenim odlaskom na popodnevnu dremku posle posla, ipak sam pristao da po prvi put ove godine posetimo terene u donjem toku reke.
U dogovoreno vreme, Nidža me zove i javlja da njegov pik-ap neće da upali. »A i deda neprestano baksuzira da će da nas uhvati kiša. Hajde molim te dođi po mene«, kaže u očaju, izgarajući od želje da zabaci. Odlazim do mog jugića i konstatujem da su mu gume ispumpane. Opet maler! Na brzinu ih dopumpavam i krećem. Auto pali kao mina, ali nešto slabo vuče i gasi se. »Svećice moraju da se zamene, ali o tome ćemo misliti sutra«, kažem sebi u bradu dok se vozim do početka sela i Nikoline kuće.
UBRZO STIŽEMO NADOMAK REKE, ali je ispred nas ogromna bara, koju se ne usuđujem da pregazim jugom, te parkiram kola sa strane. Vadimo opremu i odmah krećemo na jedno od omiljenih mesta. Štapove nestrpljivo montiramo u hodu i Nidža na kopču odmah kači Rapture Hot Bean. Taj sjajni voblerčić, koji je meni i mojim prijateljima već doneo mnogo lepih klenova, Nikola je opremio jednokrakim udicama bez povratne kukice. U sebi konstatujem da je počeo da preteruje sa »ultrasportskim« pristupom. »Gde su ti, bre, trokrake?«, tobože se ljutim, a u stvari mi je drago što je moj sestrić izrastao u ribolovca kojim se ponosim.
»Stani ti ovde, a ja odoh malo nizvodno. Viči ako bude nečega«, dobacio sam mu u prolazu i spustio se dvadesetak metara niže.
Nisam ni okačio varalicu, a Nidža je već počeo da galami.
»Imam ga! Imam ga! Ogroman je, požuri!«
Klen kog je dobio u prvom zabačaju zaista je bio veliki! Na svu sreću, tog sam dana poneo meredov, što inače nije moj običaj, jer mi smeta u probijanju kroz gusto žbunje, drveće i travu. Brzo se smandrljavam niz obalu, u nadi da se neću okliznuti i pasti preko Nikole. Pozicija je vrlo nezgodna, ali šta je – tu je. Moj sestrić znalački i bez forsiranja zamara veoma borbenu ribu, ne dozvoljavajući joj ni za tren da ide kuda ona želi. Nekoliko minuta kasnije, na površini se ukazuje klen kakvog do sada nisam video... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br 430-)