Ne­ma iole is­ku­sni­jeg ri­bo­lov­ca kom se ni­je de­si­lo da za­pu­ca da­le­ko od ku­će na­kon do­bi­ja­nja in­for­ma­ci­je da ri­ba ne­gde ve­o­ma do­bro ra­di i da po do­la­sku na od­re­di­šte sa­zna da je za­ka­snio dan-dva. Ovo, me­đu­tim, ni­je ta­kva pri­ča – ri­ba je, za pro­me­nu, bi­la na svom me­stu, u još ve­ćem bro­ju i ve­ćeg ape­ti­ta, ta­ko da je­ uži­va­nje bi­lo pot­pu­no

Po za­vr­šet­ku dr­žav­nog pr­ven­stva u fi­de­ru re­šio sam da odvo­jim je­dan vi­kend ka­ko bih ma­lo uži­vao, opu­stio se i od­mo­rio od tak­mi­če­nja, tre­nin­ga i svih vr­sta pri­ti­sa­ka pe­ca­ju­ći sa­mo za svo­ju du­šu, tj. bez ika­kve oba­ve­ze. Pri­li­ka za to mi se uka­za­la ka­da mi je klup­ski dru­gar i tak­mi­čar Da­vor Di­mi­tri­je­vić ja­vio da se čuo sa sta­rim pri­ja­te­ljem iz Do­njeg Mi­la­nov­ca, ko­ji mu je re­kao da ri­ba ta­mo od­lič­no ra­di i da bi tre­ba­lo da do­đe­mo kod nje­ga. Bez mno­go pre­mi­šlja­nja Da­vor i ja smo is­pla­ni­ra­li av­gu­stov­ski ri­bo­lov­ni vi­kend na oba­li Du­na­va i već na­red­nog da­na smo ka­sno po pod­ne kre­nu­li ka Mi­la­nov­cu, gde nas je na vo­di  – tač­ni­je na me­stu na kom će­mo pe­ca­ti – do­če­kao naš do­ma­ćin Bo­jan Pe­tro­vić. Po­što je već bi­lo ka­sno, on je po­tom oti­šao ku­ći ka­ko bi se od­mo­rio za ju­tar­nji ri­bo­lov.

Nas dvo­ji­ca bi­li smo to­li­ko uz­bu­đe­ni da smo po mra­ku pri­o­nu­li na ra­spre­ma­nje pri­bo­ra, pa su sat ka­sni­je sto­li­ce, šta­po­vi i sav pro­prat­ni pri­bor bi­li sprem­ni za ak­ci­ju. Od­lu­či­li smo ipak da ne za­ba­cu­je­mo već da se na­spa­va­mo, ka­ko bi­smo mo­gli da po­ra­ni­mo or­ni za pe­ca­nje. Vre­me nam je išlo na ru­ku, pa smo noć pro­ve­li za­va­lje­ni u ša­ran­ske sto­li­ce, pod ve­drim ne­bom. Bo­jan nas je pro­bu­dio oko šest sa­ti. Po­tom smo uz ka­fu za­me­ša­li pri­ma­mu i po­sve­ti­li se za­vr­šnim pri­pre­ma­ma.

NA TOM DE­LU DU­NA­VA du­bi­na se kre­će od dva-tri me­tra sve do te­ško za­mi­sli­vih 50-60 m. Po­sle te­melj­nog son­di­ra­nja od­lu­či­li smo da pe­ca­mo na du­bi­ni od 8 do 10 m, ko­ju smo ima­li na 30-32 m od oba­le. Bu­du­ći da su nam ci­lja­ne vr­ste bi­le de­ve­ri­ka i šlji­var, opre­de­li­li smo se za hra­nu Gol­den Fish Gol­den Bre­am, ko­ja ima iz­ra­že­ne aro­me ci­me­ta i me­de­nja­ka. Ka­ko je vo­da u za­li­vu u kom smo bi­li pot­pu­no sta­ja­ća, pri­ma­mu smo me­ša­li sa la­kom ze­mljom, i to u od­no­su 2:1 u ko­rist hra­ne, a u sme­su smo na kra­ju do­da­li keks u bo­ji ra­di do­dat­ne pri­vlač­no­sti.

NA­KON ŠTO SMO IZ­BA­CI­LI PO 7-8 ve­li­kih AS hra­ni­li­ca za po­čet­no pri­hra­nji­va­nje pu­nih be­lih i pin­ki cr­vi­ća, kre­nu­li smo sa pe­ca­njem. Od sa­mog star­ta smo sva tro­ji­ca do­bi­ja­li ri­bu, pa je bi­lo ja­sno da je ima ve­o­ma mno­go. U pr­vih ne­ko­li­ko za­ba­ča­ja ja­vlja­le su se je­din­ke pro­seč­ne te­ži­ne 100-150 g, i to kru­pa­ti­ca i po­ne­ka de­ve­ri­ka, a po­sle pe­ri­o­da u kom smo svi u hra­ni­li­cu uba­ci­va­li vi­še be­lih cr­va na pri­ma­mu je »le­gao« šlji­var pro­seč­ne te­ži­ne 300–500 g; do­bi­ja­li smo ga u sko­ro sva­kom za­ba­ča­ju, ta­ko da smo ima­li po 25-30 ri­ba na sat, što je pred­sta­vlja­lo pra­vo uži­va­nje, tim ve­će što smo pe­ca­li la­ga­nim pri­bo­rom.

JA SAM KO­RI­STIO MAP Pa­ra­bo­lix Black Edi­tion od 3,3 m, ko­ji je sa­vr­še­no amor­ti­zo­vao »ku­ca­nja« šlji­va­ra. Na nje­mu je bi­la ma­ši­ni­ca Spro Pas­sion, sa osnov­nim naj­lo­nom od 0,18 mm i pred­ve­zom de­blji­ne 0,10 mm. S ob­zi­rom na to da je ri­ba ve­o­ma le­po uzi­ma­la mam­ce, ko­ri­sti­li smo udi­ce ve­li­či­na 16 i 14, i to VMC 7038 i VMC 7052, ko­je su se po­ka­za­le sa­vr­še­no za ova­kvo pe­ca­nje... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 513-)