Pe­ca­nje ve­ći­na nas pre sve­ga po­ve­zu­je sa od­la­skom u pri­ro­du, da­le­ko od grad­ske vre­ve. Na ma­lo po­se­će­nim te­re­ni­ma, na ko­ji­ma je ri­ba ne­u­zne­mi­ra­va­na, oče­ku­je­mo i naj­bo­lje ulo­ve. Ali, i ri­bo­lov usred ve­le­gra­da mo­že bi­ti ve­o­ma pro­duk­ti­van, ako mu pri­stu­pi­mo na pra­vi na­čin

Pre­ma mo­joj gru­boj pro­ce­ni, u po­sled­njih pet-šest go­di­na za­rad ri­bo­lo­va pre­šao sam pre­ko 30.000 ki­lo­me­ta­ra. Us­peo sam da ne­ko­li­ko pu­ta »skok­nem« do Ma­đar­ske, a za­tim i do Ita­li­je, Bel­gi­je, Ho­lan­di­je... Za sve to vre­me sa­mo sam dva ili tri pu­ta iza­šao na Du­nav u Be­o­gra­du, kod Sport­skog cen­tra Mi­lan Ga­le Mu­ška­ti­ro­vić (ne­ka­da 25. maj), na sa­mo ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra od mo­ga sta­na. Pret­po­sta­vljam da se do­bar deo vas ko­ji ste po­če­li da či­ta­te ovaj tekst pi­ta za­što je ne­ko­me ko je u sta­nju da zbog pe­ca­nja pro­pu­tu­je »po­la sve­ta« te­ško da iza­đe na vo­du ko­ja mu je bu­kval­no is­pred no­sa.

Ob­ja­šnje­nje je pri­lič­no jed­no­stav­no – ka­da čo­vek ne­ma pra­vi mo­tiv, ima mno­go iz­go­vo­ra. U mom slu­ča­ju, to je pre sve­ga či­nje­ni­ca da taj te­ren ni­je baš naj­po­god­ni­ji za fi­der, jer pa­ra­lel­no sa oba­lom po­sto­ji pod­vod­ni ka­me­ni špor ko­ji je po­ne­gde i tri­de­se­tak me­ta­ra ši­rok, a tok je ve­o­ma sna­žan i brz (što ote­ža­va ri­bo­lov svim teh­ni­ka­ma), pa su ki­da­nja vi­še hra­ni­li­ca za jed­no pe­ca­nje ne­mi­nov­na na sko­ro svim me­sti­ma. Uz to, osci­la­ci­je vo­do­sta­ja su če­ste, te je i ak­tiv­nost ri­be ve­o­ma pro­men­lji­va, če­mu tre­ba do­da­ti da ri­ba­ri mre­že sva­ko­dnev­no vu­ku bu­kval­no do sa­me oba­le, da se be­o­grad­ska ka­na­li­za­ci­ja uli­va di­rekt­no u Sa­vu i Du­nav, a ono što u obe re­ke do­spe­va sa spla­vo­va i dru­gih plov­nih obje­ka­ta da i ne po­mi­njem. Uz sve go­re na­ve­de­no, ni am­bi­jent ni­je baš po mom uku­su jer je su­vi­še ur­ban.

Ali, ka­da su sve ve­ći ne­do­sta­tak vre­me­na i sve ve­ći tro­ško­vi ži­vo­ta po­če­li da ozbilj­no ogra­ni­ča­va­ju mo­je od­la­ske u ri­bo­lov na da­lje te­re­ne, shva­tio sam da je bo­lje da po­vre­me­no iz­la­zim na Du­nav is­pred ku­će ne­go da se­dim u če­ti­ri zi­da. Uz ma­lo ras­pi­ti­va­nja kod po­zna­va­la­ca ovog de­la oba­le (sta­ro­se­de­la­ca Dor­ćo­la, ri­ba­ra, sta­ri­jih ri­bo­lo­va­ca sa ovog te­re­na...), te uz upor­no i de­talj­no son­di­ra­nje, us­peo sam da utvr­dim da na po­te­su ko­ji se pro­te­že niz­vod­no od sport­skog cen­tra ne­ma pre­ve­li­kih na­no­sa mu­lja, a špor je bli­ži oba­li i ka­me­ni blo­ko­vi su ma­nji ne­go niz­vod­no.

OVAJ BI TE­REN BIO IZ­DA­ŠNI­JI da se na nje­mu ma­lo ak­tiv­ni­je pe­ca, tj. da se ri­ba in­ten­ziv­ni­je pri­hra­nju­je, jer bi ste­kla na­vi­ku da se tu du­že za­dr­ža­va. Ova­ko, po­što ne­ma pre­vi­še hra­ne, ona cir­ku­li­še na de­o­ni­ci od ušća Sa­ve do mli­na, tj. do Lu­ke Be­o­grad. Ko­le­ge ko­je tu pe­ca­ju mir­ne vr­ste, ako i pri­ma­mlju­ju (a ta­kvih je ma­lo), uglav­nom to či­ne sta­rim hle­bom, dok sko­ro ni­ko ne ba­ca ni­ka­kvu bra­šna­stu hra­nu, a o do­da­va­nju cr­va i dru­gih kon­kret­nih za­lo­ga­ja u pri­ma­mu da i ne go­vo­ri­mo. Da bih imao vi­še iz­gle­da na uspeh, po­čeo sam u po­sled­nje vre­me da po­vre­me­no obi­la­zim svo­je me­sto i ba­cam po ne­ko­li­ko ve­li­kih ku­gli pri­hra­ne i ma­ma­ca, što sko­ro uvek imam kod ku­će jer pre­o­sta­ne od tak­mi­če­nja i tre­nin­ga.

Na me­stu ko­je sam na taj na­čin po­vre­me­no pri­pre­mao, to­kom dru­ge po­lo­vi­ne ju­na, u pe­ri­o­du po­vi­še­nog vo­do­sta­ja, ne­ko­li­ko pu­ta sam uspe­šno pe­cao na fi­der. Uglav­nom sam lo­vio kru­pa­ti­cu, ke­se­gu (»co­blu«, »naj­lon­ku«) i cr­no­o­ku de­ve­ri­ku, i to baš le­pe ko­ma­de, te­ške i po ne­ko­li­ko sto­ti­na gra­ma. Po­čet­kom ju­la ak­tiv­nost ri­be je usled na­glog i znat­nog pa­da vo­do­sta­ja bi­la ma­lo sla­bi­ja, ali je de­ša­va­nja ta­ko­đe bi­lo. Ni­sam imao pri­li­ke da pe­cam u ju­tar­njim ča­so­vi­ma, ali ko­li­ko sam sa­znao od ko­le­ga ko­je su ta­da iz­la­zi­le, u tom pe­ri­o­du ne­ma zbi­va­nja vred­nih po­me­na. Da­kle, ide­al­no vre­me za pe­ca­nje na ovom de­lu to­ka Du­na­va su ka­sno po­pod­ne i pr­vi ve­čer­nji sa­ti. Ja naj­če­šće iz­la­zim oko 18 č, ka­da po pra­vi­lu po­či­nje in­ten­ziv­ni­ja ak­tiv­nost ri­be, i osta­jem na vo­di do oko 21 č, ka­da ona po­la­ko po­či­nje da je­nja­va... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 406-)