Ri­bo­lo­vač­ki pri­bor, pri­ma­ma i mam­ci ne­pre­kid­no se raz­vi­ja­ju a nji­ho­va po­nu­da ra­ste iz go­di­ne u go­di­nu i ve­ći­na nas za­do­volj­stvo na­la­zi i u is­pro­ba­va­nju no­vih pro­iz­vo­da baš kao i u od­la­sci­ma na no­ve te­re­ne i pe­ca­nju na no­ve na­či­ne. Ali ima i si­tu­a­ci­ja u ko­ji­ma naj­kla­sič­ni­ji mo­gu­ći pri­stup da­je fan­ta­stič­ne re­zul­ta­te

Na ba­ra­ma na ko­ji­ma pe­cam ve­li­ke ba­bu­ške vo­de­na ve­ge­ta­ci­ja još u pr­voj po­lo­vi­ni pro­le­ća to­li­ko na­bu­ja da pri­ma­mu i mam­ce mo­ram da pla­si­ram u ru­pe u tra­vi ko­je su če­sto čak i ma­njeg preč­ni­ka od me­tra, a ka­ko je du­bi­na po pra­vi­lu ne­što ve­ća od to­ga, si­ste­me sa fik­snim plov­kom je mal­te­ne ne­mo­gu­će ko­ri­sti­ti, te su po­treb­ni kli­ze­ći, pri če­mu su se naj­bo­lje po­ka­za­li oni ve­gler ti­pa (tj. sa ka­če­njem sa­mo u jed­noj tač­ki, na do­njem kra­ju).

Iako pre­ko 20 go­di­na ta­ko pe­cam ba­bu­šku, pred sva­ku se­zo­nu do sa­da imao sam di­le­me oko iz­bo­ra ve­gle­ra jer ni­sam u pro­da­ji ni­ka­da na­šao onaj ko­ji bi u sva­kom po­gle­du bio baš ona­kav ka­kav bih ja že­leo – ne pre­vi­še upa­dljiv (tj. ta­kav da u bi­stroj vo­di de­lu­je što pri­rod­ni­je i da što ma­nje upa­da ri­bi u oči), neo­te­žan (ka­ko bi mo­je ote­ža­nje po­sta­vlje­no bli­zu udi­ce spu­sti­lo ma­mac do dna pre ne­go što ga se do­ko­pa sit­na ri­ba ko­ja or­di­ni­ra pri po­vr­ši­ni) i iz­du­že­nog ob­li­ka (tj. bez te­la), ka­kav mi se naj­bo­lje po­ka­zao i ko­ji se sma­tra naj­bo­ljim za pe­ca­nje na sta­ja­ći­ca­ma.

DO­SKO­RA SAM KO­RI­STIO se­rij­ski pra­vlje­ne ve­gle­re od pro­vid­ne pla­sti­ke, na­lik slam­ka­ma za sok, ko­ji­ma je na go­r­nji kraj do­da­ta dre­ča­vo obo­je­na an­te­na, a on­da sam se su­sreo sa ve­gle­ri­ma ko­je od tr­ske pra­vi moj ko­le­ga po šta­pu i du­go­go­di­šnji sa­rad­nik Ri­bo­lo­va, vr­sni plov­ka­roš i fi­de­raš Mi­lan Ob­ra­do­vić Ka­laj. Na pr­vi po­gled su mi se do­pa­li, pa sam na­ba­vio dva­de­se­tak ko­ma­da, i na­kon što sam ne­ko­li­ko ne­de­lja in­ten­ziv­no pe­cao na njih mo­gu bez pre­te­ri­va­nja re­ći da sam odu­še­vljen i da sam u nji­ma na­šao sve ono što sam od plov­ka ova­kvog ti­pa tra­žio, tj. o če­mu sam ma­štao. 

Ka­la­je­vi ve­gle­ri su iz­u­zet­no le­pi i pot­pu­no ruč­no na­pra­vlje­ni, uz bri­gu o baš sva­kom de­ta­lju. Što je još va­žni­je, iz­u­zet­no su ose­tlji­vi, tj. re­gi­stru­ju i naj­ma­nje po­me­ra­nje mam­ca i si­ste­ma. Za­ba­cu­ju se pre­ci­zno i za­hva­lju­ju­ći iz­du­že­nom ob­li­ku vr­lo su aero­di­na­mič­ni, ta­ko da ih je u slu­ča­ju po­tre­be mo­gu­će pla­si­ra­ti i na ve­će da­lji­ne od onih na ko­ji­ma ja na ba­ri tra­žim ba­bu­ške, a to je de­se­tak me­ta­ra. Sve u sve­mu, u svo­je ve­gle­re (i dru­ge plov­ke), ko­ji ko­šta­ju ot­pri­li­ke du­plo ma­nje od se­rij­ski i ma­šin­ski pra­vlje­nih plo­va­ka svet­skih pro­iz­vo­đa­ča, Ka­laj je ugra­dio ne sa­mo ve­li­ki trud već i svo­je du­go­go­di­šnje is­ku­stvo u pe­ca­nju ba­bu­ške, de­ve­ri­ke i dru­gih ci­pri­ni­da, ta­ko da dok god bu­dem mo­gao da na­ba­vim ove nje­go­ve ru­ko­tvo­ri­ne dru­ge plov­ke tog ti­pa ne mo­ram da tra­žim; na­dam se pak da će va­ma go­re iz­ne­to po­mo­ći da oda­be­re­te od­go­va­ra­ju­ći plo­vak za se­be, jer Mi­lan ra­di ruč­no i ne­ma pro­iz­vod­ne ka­pa­ci­te­te ni­ti am­bi­ci­je da osva­ja iole ve­će tr­ži­šte.

KAO MA­MAC ZA BA­BU­ŠKU u apri­lu i ma­ju sko­ro is­klju­či­vo ko­ri­stim ku­pov­ni ku­ku­ruz še­će­rac na­me­njen za ljud­sku is­hra­nu. Ka­ko su u ovom pe­ri­o­du ak­tiv­ne i sit­na bo­dor­ka i de­ve­ri­ka, bi­ram ve­ća zr­na, jer na taj na­čin ko­li­ko-to­li­ko se­lek­tu­jem ri­bu, tj. eli­mi­ni­šem naj­sit­ni­je je­din­ke po­me­nu­tih vr­sta i ta­ko po­ve­ća­vam šan­se da do mog mam­ca naj­pre do­đe ne­ka ve­li­ka ba­r­ska ba­bu­ška. Na to ko je pro­iz­vo­đač še­ćer­ca ko­ji ku­pim za ma­mac ne obra­ćam odav­no ni­ka­kvu pa­žnju, kao ni na to da li je iz za­mr­zi­va­ča ili je kon­zer­vi­ran u vo­di, jer sam sva­šta is­pro­bao i uve­rio se da ni­ka­kve raz­li­ke ne­ma. Va­žno je sa­mo da se zr­na do­bro od­le­de, ako je ku­ku­ruz bio u za­mr­zi­va­ču, te da ih pra­vil­no na­ti­če­mo na udi­cu – ja še­će­rac po­sta­vljam ta­ko da joj vrh ma­lo iz­vi­ri kroz go­r­nji kraj (vi­di sli­ku).

I ZA PRI­HRA­NU SAM DU­GO upo­tre­blja­vao sa­mo še­će­rac, ali sam ga u po­sled­njih ne­ko­li­ko iz­la­za­ka sa uspe­hom kom­bi­no­vao sa ku­pov­nim »spod-mik­so­vi­ma« (tj. za pri­ma­mlji­va­nje ci­pri­ni­da... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 585-)