Šta se dešava kada jedan od najuspešnijih fideraša sa Zapadne Morave posle više uzastopnih izlazaka u kojima je prosto razbijao mrenu odluči da za promenu pokuša da peca skobalja, a u omiljenom zimovniku naleti na jato klenova raspoloženih za jelo, ali i nadmudrivanje.

Na Za­pad­noj Mo­ra­vi su i vo­do­staj i osta­li uslo­vi po­sled­njih me­se­ci bi­li ide­al­ni za pe­ca­nje mre­ne, pa se ona naj­vi­še i hva­ta­la. I ja sam je če­sto uspe­šno lo­vio, čak to­li­ko da je to po­če­lo da pre­la­zi u ru­ti­nu i da me sve ma­nje pri­vla­či. Za­to sam ne­dav­no re­šio da jednog ju­tra pro­bam ne­što sa­svim dru­go, tj. da upr­kos to­me što je mre­na i da­lje ra­di­la po­ku­šam da pe­cam sko­ba­lja.

Uve­če sam spa­ko­vao pri­bor i na­pra­vio hra­nu ta­ko što sam u bra­šna­stu pri­ma­mu 100% Catch Sko­balj–Mre­na (cr­ve­nu) do­dao mi­krope­le­te i ma­lo hleb­nih mr­vi­ca u bo­ji, dok sam cr­ve osta­vio u nji­ho­voj ku­ti­ji­ci, sa na­me­rom da ih po po­tre­bi stavljam u hra­ni­li­cu, ubacujući ih u »sen­dvič«. Uju­tru sam je­dva do­če­kao da se alarm ogla­si i od­mah sam se za­pu­tio na naj­bli­ži te­ren – na Za­pad­nu Mo­ra­vu kod se­la Ja­si­ka, gde je go­di­na­ma je­dan od naj­i­zgled­ni­jih zi­mov­ni­ka u kru­še­vač­kom kra­ju.

Za nje­ga sam se opre­de­lio jer sam čuo da pret­hod­nih da­na ri­ba sko­ro uop­šte ni­je ra­di­la, pa ni­je bi­lo gu­žve, što mi naj­vi­še i od­go­va­ra. Čim sam sti­gao na vo­du, vi­deo sam da ko­le­ga stvar­no ima vr­lo ma­lo, što je sa­svim po­tvr­đi­va­lo in­for­ma­ci­je da se ri­ba ne ja­vlja. No to me ni­je ni­ma­lo po­ko­le­ba­lo u na­me­ri da pro­bam da pre­va­rim ne­kog sko­ba­lja. Ka­ko ne­ko vre­me ni­sam do­la­zio na ovaj te­ren, odlučio sam da ne žu­rim, već da po­la­ko i pa­žlji­vo pro­u­čim vo­du tra­že­ći ne­ki znak pri­su­stva po­ten­ci­jal­ne lo­vi­ne. Sko­balj se po­vre­me­no oda­vao, a na po­vr­ši­ni je nešto ukazivalo na to da ima i druge ri­be, ali ni­sam bio si­gu­ran ko­je. Ma­lo se ras­pi­tavši kod ne­ko­li­ko ko­le­ga dobio sam definitivnu potvrdu da se vr­lo sla­bo pro­la­zilo tih da­na...

BU­DU­ĆI DA OVAJ ZI­MOV­NIK po­zna­jem kao svoj džep, od­lu­ču­jem se za po­zi­ci­ju ko­ja je do­bra za sko­ba­lja i na­dam se da ću s ob­zi­rom na to da se ipak po­vre­me­no ja­vlja na po­vr­ši­ni us­pe­ti da pre­va­rim bar ne­kog. Si­stem sam na­me­stio još kod ku­će, pa sa­da sa­mo od­re­đu­jem da­lji­nu na ko­joj ću pe­ca­ti i za­tim ka­čim naj­lon za lajn-klip na obo­du špul­ne, pa na­mo­ta­vam, pri tom bro­je­ći ko­li­ko ce­lih okre­ta ru­či­ce ima od »kli­po­va­nog« me­sta do uda­ra hra­ni­li­ce u vrh šta­pa. To je vr­lo jed­no­sta­van a sa­vr­še­no po­uz­dan na­čin da u slu­ča­ju da do­đe do ki­da­nja si­ste­ma mo­že­mo da ga pre­ve­že­mo i da na­sta­vi­mo da pe­ca­mo na u mi­li­me­tar is­toj da­lji­ni, tj. ta­mo gde smo već plasirali hra­nu i na­vu­kli ri­bu na nju... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 393-)