Ka­da na re­ku bo­ga­tu ri­bom, kao što je Dri­na, do­đu ri­bo­lov­ci sprem­ni da se po­tru­de oko pri­hra­nji­va­nja, iz­bo­ra te­re­na, mam­ca, si­ste­ma i pre­zen­ta­ci­je, uspeh ret­ko iz­o­sta­je, čak i u si­tu­a­ci­ja­ma ka­da se uslo­vi na vo­di na­glo pro­me­ne. Ovog pu­ta, naj­bo­lje su ra­di­le krup­ne mre­ne, uz po­ne­ku plo­ti­cu

Bu­du­ći da su me­te­o­ro­lo­zi za taj dan kra­jem ok­to­bra na­ja­vlji­va­li le­po i sun­ča­no vre­me, moj ko­le­ga i ime­njak Ne­ma­nja Ar­ga­ki­jev i ja ni­smo bi­li baš pri­jat­no iz­ne­na­đe­ni ka­da nas je u ra­no ju­tro na Dri­ni kod Ma­log Zvor­ni­ka do­če­ka­la tem­pe­ra­tu­ra va­zdu­ha is­pod nu­le i ma­gla ko­ja se di­za­la sa po­vr­ši­ne na­še naj­ve­će i naj­lep­še pla­nin­ske re­ke. Ali to nas ni­je od­bi­lo od na­me­re da za­ga­zi­mo i pro­ve­de­mo vi­še sa­ti pe­ca­ju­ći be­lu ri­bu bo­lo­nje­ze teh­ni­kom.

Dok je Ne­ma­nja is­pi­ti­vao dno vo­žnjom plov­ka bez mam­ca na udi­ci, ja sam se po­za­ba­vio pri­pre­ma­njem pri­ma­ma. Od­lu­čio sam, na­i­me, da osim ku­gli pra­ška­ste hra­ne ba­ca­mo i ule­plje­ne cr­ve, što nam se i ra­ni­je do­bro po­ka­za­lo na ovoj re­ci. Pri­hra­nu For­ma­gio, re­no­mi­ra­ne bel­gij­ske fir­me Van den Eynde, po­me­šao sam sa do­ma­ćim Ma­gic Ba­i­tom i mle­ve­nim kek­som u bo­ji, a po­tom sam do­dao te­šku ze­mlju (na sva­ki ki­lo­gram pra­ška­ste hra­ne po ki­lo­gram ze­mlje) i za­le­đe­ne cr­vi­će. U dru­gu kan­tu si­pao sam ri­zlu (sit­ne ka­men­či­će), pa cr­ve, i na kra­ju spe­ci­jal­ni le­pak za njih, sve to po­tom po­kva­sio i pro­me­šao – ta­ko da go­to­vo sva­ki cr­vić bu­de pre­kri­ven lep­kom, te faj­ta­li­com do­dao ma­lo vo­de, ka­ko bi se ma­sa sje­di­ni­la.

KAO I NA VE­ĆI­NI DRU­GIH re­ka na ko­ji­ma po­sto­je bra­ne i hi­dro­e­lek­tra­ne, i na Dri­ni vo­do­staj če­sto znat­no osci­li­ra to­kom da­na. Ka­da smo do­šli na oda­bra­ni te­ren, vi­de­li smo da je ni­vo pri­lič­no vi­sok, pa smo od­lu­či­li da za­ga­zi­mo na ne­kih dva­de­se­tak me­ta­ra od oba­le ka­ko bi­smo pe­ca­li bli­že ma­ti­ci. Ku­gle pra­ška­ste pri­ma­me ve­li­či­ne po­mo­ran­dže i ne­što ma­nje ku­gle le­plje­nih cr­va po­me­ša­nih sa ri­zlom pla­si­ra­li smo još dva­de­se­tak me­ta­ra na vo­du, 5-6 m niz­vod­no od me­sta na kom smo sta­ja­li, ka­ko bi­smo ima­li pro­sto­ra da plo­vak što pri­rod­ni­je na­ve­de­mo u hra­nje­nu zo­nu.

Po­tom smo po­če­li sa pe­ca­njem. Pr­vu ri­bu do­bi­li smo pri­bli­žno po­la sa­ta ka­sni­je, pri če­mu je tre­ba­lo de­se­tak mi­nu­ta da pre­le­pa mre­na, te­ška oko 2 kg, bu­de iz­va­đe­na iz ve­o­ma ja­ke vo­de. Dru­ga­ri Ne­ma­nja Dra­gić i Da­ni­lo Va­so­je­vić, ko­ji su lo­vi­li po­red nas, ta­ko­đe su ima­li po jed­nu le­pu mre­nu slič­ne te­ži­ne, pa smo po­mi­sli­li da smo pri­lič­no br­zo ušli u se­ri­ju, ali je od­mah usle­di­lo raz­o­ča­ra­nje. Vo­da je na­glo po­če­la da pa­da, pa je li­ni­ja ko­ju smo hra­ni­li usko­ro osta­la na su­vom! Ra­ni­ja is­ku­stva sa ove re­ke po­ka­za­la su da ri­ba ume da bu­de ve­o­ma ak­tiv­na ka­da vo­da osci­li­ra, ali se to ovo­ga pu­ta ni­je po­no­vi­lo, pa smo re­ši­li da sa­če­ka­mo da ni­vo vo­de poč­ne da stag­ni­ra, ka­ko bi­smo pri­ma­mom na­pra­vi­li no­vu li­ni­ju pe­ca­nja. Već je bi­lo pod­ne ka­da smo kre­nu­li prak­tič­no od nu­le, po­no­vo ga­ze­ći u vo­du, hra­ne­ći no­vu »štraf­tu« i vo­ze­ći plov­ke po njoj... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 389-)