Na­kon nor­ma­li­za­ci­je vo­do­sta­ja Du­na­va, ko­nač­no su se ste­kli uslo­vi za lov so­ma. On se u ovom pe­ri­o­du mo­že do­bi­ti na va­ra­li­ce, ka­ko na dži­go­ve i si­li­kon­ske gla­vi­nja­re, ta­ko i na vo­ble­re i ka­ši­ke, ali se ipak uspe­šni­je lo­vi du­bin­skim me­to­dom. De­ce­ni­ja­ma ube­dlji­vo naj­pro­duk­tiv­ni­je cr­ne gli­ste, rov­ce i dur­du­ba­ke je po­sled­njih se­zo­na sa vr­ha li­ste naj­lov­ni­jih pri­rod­nih ma­ma­ca za so­ma po­ti­snu­la »bu­ba« tj. va­ljak či­ji su glav­ni sa­sto­jak od­ra­sle je­din­ke ve­li­kih in­se­ka­ta iz po­ro­di­ce jed­no­dnev­ki, ko­je zo­ve­mo za­jed­nič­kim ime­nom »vo­de­ni cvet« jer u vre­me nji­ho­vog ma­sov­nog ro­je­nja vo­da iz­gle­da kao da cve­ta.

Za­to smo moj ko­le­ga Vo­ji­slav Sto­ja­no­vić Voj­če (po­zna­ti be­o­grad­ski ša­ran­dži­ja), Draško Klačar i ja po­sled­njih da­na u ne­ko­li­ko na­vra­ta čam­cem išli u po­tra­gu za so­mom na be­o­grad­skim te­re­ni­ma, a naj­vi­še smo pa­žnje po­sve­ti­li so­ma­ro­ši­ma do­bro po­zna­tim ru­pa­ma na oko tri i po ki­lo­me­tra du­gom po­te­su iz­me­đu Pan­če­vač­kog mo­sta i Pa­ra­dajz ostr­va. Prem­da smo naj­vi­še oče­ki­va­li od bu­be, od­lu­či­li smo da njo­me mam­či­mo dva šta­pa, a da na tre­ćem dr­ži­mo kok­tel od rov­ca i cr­ne gli­ste i re­zul­tat te pro­be bio je vr­lo za­ni­mljiv – na rov­ca i gli­stu ni­smo ima­li ni pi­pa­nje, dok smo na bu­bu uhva­ti­li ne­ko­li­ko le­pih ri­ba i ima­li mno­go tr­za­ja. Na­mer­no za ja­vlja­nje so­ma na cvet ne ko­ri­stim reč »uda­rac«, jer som ovaj ma­mac sko­ro uvek uzi­ma pri­lič­no ne­žno, kao da ga usi­sa­va, pa mo­ra­mo bi­ti mak­si­mal­no kon­cen­tri­sa­ni i br­zo re­a­go­va­ti ka­ko bi­smo ga spre­či­li da svu­če ma­mac, ko­ji čak i ka­da ga zna­lač­ki ume­si­mo ne mo­že da iz­dr­ži na­ro­či­to du­go na udi­ci... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 329-)