Foto: D. Jovanović, Dušan Stojadinović

Po­slije šest da­na in­ten­ziv­nog ri­bo­lo­va na ri­bom pre­bo­ga­tim te­re­ni­ma oko Ve­ster­vi­ka, Du­le­ta, Go­ra­na i me­ne če­kao je ma­li od­mor, bu­du­ći da smo ta­ko is­pla­ni­ra­li ovaj put da na­red­na dva da­na pro­ve­de­mo u obi­la­sku Stok­hol­ma i dru­že­nju sa pri­ja­te­lji­ma iz rod­nog kra­ja ko­ji ži­ve u tom dvo­mi­li­on­skom ve­le­gra­du.

Pre­sto­ni­ca Šved­ske le­ži na is­toč­noj oba­li ze­mlje, na mje­stu gde se je­ze­ro Ma­la­ren spa­ja sa Bal­tič­kim mo­rem, a grad­sko je­zgro po­dig­nu­to je na 14 ostr­va Stok­holm­skog ar­hi­pe­la­ga. Tu­ri­sti naj­vi­še op­se­da­ju naj­sta­ri­ji dio, na ostr­vu Ga­mla Stan, na ko­me su i kra­ljev­ska pa­la­ta, grad­ska ka­te­dra­la, ne­ko­li­ko in­te­re­sant­nih mu­ze­ja, kao i broj­ni re­sto­ra­ni, ba­ro­vi i za­nat­ske i tr­go­vin­ske rad­nje, od ko­jih je me­ni i Du­le­tu, na­rav­no, naj­za­ni­mlji­vi­ja bi­la Lund­grens Fi­skred­skap, jed­na od štu­ka­ro­škim priborom naj­o­pre­mlje­ni­jih pro­dav­ni­ca u cije­loj Evro­pi, ko­ja ne­pre­kid­no ra­di od 1892. go­di­ne, pa je sma­tra­ju naj­sta­ri­jom po­sto­je­ćom pe­ca­ro­škom rad­njom na pla­ne­ti. Tu smo nas dvo­ji­ca pro­ve­li pun sat, u dru­štvu vr­lo is­ku­snih i lju­ba­znih pro­da­va­ca, a na uli­cu smo iza­šli svje­tlu­ca­vih oči­ju ali i ispražnjenih nov­ča­ni­ka, baš kao što je i oče­ki­vao Ran­go, ko­ji je to vri­je­me pro­veo u obli­žnjem ba­ru, pi­juc­ka­ju­ći pi­vo.

Tre­ćeg da­na na­pu­sti­smo ho­tel i is­pra­ti­smo Go­ra­na, ko­ji je ovo pu­to­va­nje okon­čao u Stok­hol­mu, a Du­le i ja kre­to­smo na sje­ver, sa že­ljom da za oko 11 sa­ti pre­va­li­mo 850 km, ko­li­ko nas je di­je­li­lo od ri­bo­lo­vač­kog kam­pa u la­pon­skom se­o­ce­tu Vin­del­gran­se­le, na de­snoj oba­li ri­je­ke Vin­del, na­še ba­ze u na­red­nih šest da­na.

Što smo se vi­še uda­lja­va­li od Stok­hol­ma i pri­mi­ca­li La­po­ni­ji, na­se­lje­na mje­sta su bi­va­la sve rje­đa, a pred na­šim oči­ma su se smje­nji­va­li idi­lič­ni pej­za­ži ri­je­ka, šu­ma i je­ze­ra, iza­zi­va­ju­ći te­ško opi­si­vo uz­bu­đe­nje i raz­go­rije­va­ju­ći gro­zni­ča­vu že­lju da što pri­je stig­ne­mo na od­re­di­šte, na­mon­ti­ra­mo šta­po­ve i po­no­vo kre­ne­mo da pe­ca­mo. Ja sam vo­zio po­sljed­nji dio pu­ta, ta­ko da sam se kroz svje­tlost la­pon­ske ljet­nje no­ći pr­vi po­gle­dao oči u oči sa le­gen­dar­nim Vin­de­lom, ri­je­kom ko­ja do­ne­kle li­či na Dri­nu u gor­njem to­ku, ali iz­me­đu ne­što mir­ni­jih i rav­no­mjer­ni­jih di­je­lo­va ima neo­pi­si­vo sna­žne sla­po­ve i br­za­ke i u svo­joj di­vljoj utro­bi kri­je ne­vje­ro­vat­no broj­ne po­pu­la­ci­je ar­tič­kog li­plje­na, po­toč­ne pa­strm­ke, štu­ke, ogrom­nih ban­da­ra, i u jed­nom di­je­lu se­zo­ne, bal­tič­kog lo­so­sa, ko­ji u nju ula­zi ra­di pa­re­nja... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 331-)