Iako je­dan od naj­za­ga­đe­ni­jih vo­do­to­ka u Sr­bi­ji, Be­gej je sta­ni­šte mno­gih vr­sta ri­ba, uklju­ču­ju­ći i sve gra­blji­vi­ce iz rav­ni­čar­skih vo­da du­nav­skog sli­va. Ka­da to uslo­vi do­zvo­lja­va­ju, na nje­mu se mo­gu hva­ta­ti štu­ka, som, bu­cov i smuđ, a letos se varaličarilo nap­tro­seč­no do­bro...

Be­gej je jed­na od voj­vo­đan­skih re­ka ko­je su u več­noj sen­ci ve­ćih vo­do­to­ka (Du­na­va, Ti­se, Ta­mi­ša i Sa­ve), iako ima šta da po­nu­di ri­bo­lov­ci­ma. Šta­vi­še, ma­lo ko, osim pe­ca­ro­ša iz Zre­nja­ni­na i oko­li­ne, uop­šte zna da za­pra­vo po­sto­je dva Be­ge­ja – tzv. Sta­ri Be­gej, ko­ji iz Ru­mu­ni­je u Sr­bi­ju ula­zi kod ba­nat­skog me­sta He­tin i po­tom se uli­va u ka­nal DTD ne­da­le­ko od Jan­ko­vog Mo­sta, i Ka­nal Be­gej, ko­ji je plo­van, a ide kroz Te­mi­švar, ula­zi u Sr­bi­ju kod Srp­skog Ite­be­ja i ta­ko­đe se uli­va u DTD, bli­že Kle­ku. Da­lje, od pre­vod­ni­ce kod tog se­la, po­sto­ji sa­mo je­dan tok Be­ge­ja, ko­ji pro­la­zi kroz Zre­nja­nin (gde je pre­gra­đen na tri je­ze­ra), pa kraj Eč­ke, Sta­ji­će­va i Per­le­za, na­do­mak ko­ga se uli­va u Ti­su (pre­ko­pu­ta Ti­te­la).

Na ka­nal­skom de­lu se ma­nji ci­pri­ni­di uspe­šno pe­ca­ju na plo­vak ili la­kom du­bin­kom, ci­lja­no se lo­vi ša­ran, a na va­ra­li­ce se hva­ta­ju sve gra­blji­vi­ce rav­ni­čar­skih vo­da. Na­ža­lost, je­dan od glav­nih raz­lo­ga za ta­kav (re­la­tiv­no bo­gat) ri­blji fond je to što zbog ve­li­ke kon­cen­tra­ci­je u mu­lju na­ta­lo­že­nih te­ških me­ta­la (ko­ja po ne­kim pro­ce­na­ma vi­še­stru­ko pre­ma­šu­je do­zvo­lje­ne gra­ni­ce), ma­lo ko po­mi­šlja da je­de ri­bu iz ove re­ke.

Ri­bo­lov na Be­ge­ju kod Zre­nja­ni­na i ma­lo uz­vod­no je u let­njem pe­ri­o­du naj­če­šće pra­vo mu­če­nje zbog ve­li­ke ko­li­či­ne pli­va­ju­će tra­ve, ko­ja u nje­ga do­la­zi iz DTD ka­na­la i iz gor­njeg to­ka, ali se ne­ka­da (kao ove go­di­ne) de­si da tog pro­ble­ma ne­ma, pa smo ne­ke mo­je ko­le­ge i ja ve­o­ma uspe­šno va­ra­li­ča­ri­li uz­vod­no od uli­va DTD-a, kod se­la Klek u ta­ko­zva­noj Ma­ri­ni, gde ukot­vlje­na plo­vi­la za­u­zi­ma­ju iz­me­đu 200 i 300 m oba­le, ko­ja je zbog to­ga pre­ko no­ći osve­tlje­na re­flek­to­ri­ma, pa su uslo­vi za pe­ca­nje po mra­ku od­lič­ni... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 334, od 11.10.2013.)