Mo­ra­vi­ca kod Alek­sin­ca je jed­na od na­ših naj­zah­tev­ni­jih mu­ši­čar­skih re­ka. Pot­pu­no je ob­ra­sla ve­ge­ta­ci­jom, ta­ko da se mo­že re­ći da bu­kval­no te­če kroz ze­le­ni tu­nel. Ret­ko gde se mo­že ma­ha­ti bez bo­ja­zni da će ve­štač­ka mu­ši­ca za­vr­ši­ti na ne­koj gra­ni. Uglav­nom se ri­bo­lov svo­di na tra­že­nje me­sta za za­ba­čaj, a sva­ko ono koje je za to iole po­god­no pred­sta­vlja re­bus za se­be. Na ne­kim po­zi­ci­ja­ma ne­do­sta­je nam bu­kval­no dva­de­se­tak cen­ti­me­ta­ra da pra­vil­no pre­zen­tu­je­mo mu­vu. Ka­da lo­vi­mo stri­me­ri­ma i nim­fa­ma, to je za ni­jan­su lak­še, ali ka­da pred­ve­če kre­nu da se ro­je tu­la­ri, na­sta­je igra ži­va­ca. Ri­ba se ja­vlja svu­da oko nas, a mi se mu­či­mo da na­đe­mo na­čin da joj pra­vil­no po­nu­di­mo la­žni za­lo­gaj. A ako se sve to de­ša­va po iz­u­zet­no to­plom vre­me­nu i ni­skoj i bi­stroj vo­di, on­da ri­bo­lo­vac mo­ra da ulo­ži sve svo­je is­ku­stvo i zna­nje da bi išta ulo­vio.

Sre­ćom, tog pa­kle­no vre­log let­njeg da­na smo Bo­jan, Sa­le, Šo­ne i ja iz Be­o­gra­da kre­nu­li u cik zo­re. Oko se­dam uju­tru smo već bi­li na od­re­di­štu, pa smo se na br­zi­nu spre­mi­li za ri­bo­lov i na­pra­vi­li plan. Sa re­ke je do­pi­ra­la pri­jat­na ju­tar­nja sve­ži­na, jer sun­če­vi zra­ci još ni­su do­se­za­li do dna kli­su­re. Do­go­vo­ri­li smo se da Sa­le i Šo­ne idu uz­vod­no, a Bo­jan i ja će­mo niz­vod­no. Sli­ka­li smo se pre po­la­ska i ušli u »džun­glu«. Bo­jan je za­ga­zio u vo­du i ot­po­čeo sa opre­znim ma­ha­njem. Po­sle to­ga se ni­smo vi­še vi­de­li do po­dne­va jer sam ušao u splet vr­ba, žbu­nja i li­ja­na.

Po­što mi je ovo bio dru­gi do­la­zak na Mo­ra­vi­cu, psi­hič­ki sam se spre­mio za taj ri­bo­lo­vač­ki iza­zov. Stal­no sam po­na­vljao u se­bi da ov­de ne­ma žur­be; čo­vek mo­ra da sa­ču­va živ­ce i da sva­kom vi­ru pri­đe kraj­nje opre­zno i sa ja­snom ide­jom šta će pro­ba­ti da ura­di. Na ova­ko ma­lim vo­da­ma, sva­ki na­gli po­kret, plju­sak i neo­pre­zno od­va­ljen ka­men sa oba­le naj­če­šće zna­če po­zdra­vlja­nje sa šan­sa­ma za ulov na tom me­stu. Naj­bo­lje je vi­ru pri­la­zi­ti uz­vod­no i sa što ve­će uda­lje­no­sti pla­si­ra­ti mu­ši­ce naj­pre bli­že se­bi, a on­da sve da­lje, u vir. Ka­ko smo Bo­jan i ja išli niz­vod­no, pr­vom du­bljem me­stu do­šao sam sa uz­vod­ne stra­ne i re­šio da za početak po­ku­šam da ri­bu ulo­vim stri­me­rom. Dok je ma­ti­ca no­si­la cr­ni Wo­olly Bugger sa olov­nom gla­vom i dva bu­lja­va oka, ot­pu­štao sam stru­nu ve­li­kom br­zi­nom ka­ko bi po­to­nuo što du­blje. Tek na kra­ju vi­ra je čuk­nuo o dno, što je bio sig­nal da mo­gu da poč­nem sa po­vla­če­njem... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 328-)