Pro­vod­ni­ke stru­ne ima­ju sko­ro svi šta­po­vi na­me­nje­ni za ri­bo­lov sa ma­ši­ni­com. Taj bi­tan deo opreme blan­ka uvek ima istu funk­ci­ju, ali mo­že bi­ti na­pra­vljen od ra­znih ma­te­ri­ja­la, a raz­li­ku­je se i po ve­li­či­ni, te­ži­ni, ot­por­no­sti na abra­zi­ju itd. Ko­je su naj­va­žni­je oso­bi­na vo­đi­ca i na šta tre­ba obra­ti­ti pa­žnju?

Ri­bo­lo­vač­ki štap na­pra­vljen za pe­ca­nje sa ma­ši­ni­com sko­ro je ne­mo­gu­će za­mi­sli­ti bez pro­vod­ni­ka stru­ne (vo­đi­ca, ka­ri­ka). Po­sto­ji, na­i­me, sa­mo jed­na vr­sta šta­po­va za mor­ski ri­bo­lov kon­stru­i­sa­na na dru­ga­či­ji na­čin, od­no­sno ta­ko da stru­na ide kroz unu­tra­šnjost blan­ka od ma­ši­ni­ce do sa­mog vr­ha, ali to re­še­nje ni­je iole ši­re pri­hva­će­no. Pro­vod­ni­ci ima­ju za­da­tak da pro­ve­du (kao što im i ime ka­že) stru­nu duž šta­pa. Iako ovo na­iz­gled ni­je kom­pli­ko­van za­da­tak, vi­de­će­mo da ni­je baš ni ta­ko jed­no­sta­van, bu­du­ći da sa­mo uz od­go­va­ra­ju­će vo­đi­ce, od či­jeg bro­ja, ras­po­re­da i ti­pa umno­go­me za­vi­si po­na­ša­nje šta­pa, mo­gu do­ći do iz­ra­ža­ja do­bre oso­bi­ne blan­ka.

Za po­če­tak mo­ra­mo po­zna­va­ti osnov­nu ana­to­mi­ju jed­nog pro­vod­ni­ka. Na jed­noj od pri­lo­že­nih ilu­stra­ci­ja vi­de se de­lo­vi od ko­jih je sa­sta­vlje­na sko­ro sva­ka vo­đi­ca, uz ne­ke ret­ke iz­u­zet­ke, ko­je će­mo pred­sta­vi­ti da­lje u tek­stu.

Sto­pa slu­ži da di­rekt­no spo­ji ka­ri­ku sa blan­kom, no­ži­ce da od nje­ga na od­go­va­ra­ju­ćem ra­sto­ja­nju dr­že okvir (ram), a okvir da no­si unu­tra­šnji pr­sten, pre­ko ko­ga kli­zi stru­na (a kog ne­ma sa­mo kod ži­ča­nih pro­vod­ni­ka).

PR­VI MO­DE­LI MON­TI­RA­NI na šta­po­ve bi­li su ve­o­ma jed­no­stav­ni. Naj­če­šće su bi­li iz­ra­đe­ni od tvr­do hro­mi­ra­ne ži­ce. Ova­kvi pro­vod­ni­ci su bi­li u upo­tre­bi ve­o­ma du­go i mo­gli su se vi­de­ti kao sa­stav­ni deo šta­pa sve do dru­ge po­lo­vi­ne 20. ve­ka. Čak i da­nas se pro­iz­vo­de i mo­gu se ku­pi­ti, ali su uglav­nom na­me­nje­ni en­tu­zi­ja­sti­ma i gra­di­te­lji­ma šta­po­va ko­ji pra­ve ta­ko­zva­ne re­tro mo­de­le, ko­ji po svom du­hu i opre­mi pod­se­ća­ju na ne­ka dav­no pro­šla vre­me­na. Me­đu naj­po­zna­ti­je pro­vod­ni­ke ovog ti­pa (po­pu­lar­no zva­ne »ži­ča­ni«) spa­da­ju oni rob­ne mar­ke Seymo, en­gle­ske kom­pa­ni­je Hop­kins & Hol­lo­way, ko­ja i da­nas po­sto­ji i uspe­šno ra­di.

Vre­me­nom su po­če­le da se po­ja­vlju­ju ne­što dru­ga­či­je vo­đi­ce, ko­je su na­ro­či­to bi­le po­pu­lar­ne u dru­goj po­lo­vi­ni 20. ve­ka, a pre­po­zna­va­le su se po naj­če­šće be­lom unu­tra­šnjem pr­ste­nu od ke­ra­mi­ke, pri­čvr­šće­nom za ram pro­vod­ni­ka po­mo­ću »šok« pr­ste­na iz­ra­đe­nog od pla­sti­ke, či­ja je ulo­ga bi­la i da za­šti­ti kr­tu i la­ko lo­mlji­vu ke­ra­mi­ku u slu­ča­ju pa­da šta­pa.

Ka­ko je teh­no­lo­gi­ja na­pre­do­va­la, ke­ra­mič­ki pr­ste­no­vi za­me­nji­va­ni su oni­ma od dru­gih (i dru­ga­či­jih) ma­te­ri­ja­la, me­đu ko­ji­ma se na­ro­či­to iz­dvo­jio alu­mi­ni­jum ok­sid (Al2O3 ili skra­će­no AlO). Ova­kvi pr­ste­no­vi su bi­li znat­no tvr­đi i ot­por­ni­ji od ke­ra­mič­kih, pa su zbog do­brih ka­rak­te­ri­sti­ka i po­volj­ne ce­ne ve­o­ma br­zo po­če­li da se vi­še od njih i ko­ri­ste. Na ovom me­stu će­mo na tre­nu­tak za­sta­ti da bi­smo bli­že ob­ja­sni­li upra­vo po­me­nu­tu tvr­do­ću... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 400-)