Po­lo­vi­nom zi­me, ka­da su tem­pe­ra­tu­re vo­de oko mi­ni­mal­nih vred­no­sti, i smuđ se, iako je ak­ti­van pre­ko ce­le go­di­ne, ma­nje kre­će i sla­bi­je hra­ni ne­go u to­pli­jem de­lu se­zo­ne. Ipak, i sa­da ga je mo­gu­će uspe­šno pe­ca­ti, ako uslo­vi­ma pri­la­go­di­mo svoj pri­stup, pre sve­ga vo­de­ći ra­ču­na o pri­bo­ru, iz­bo­ru mam­ca i pre­zen­ta­ci­ji

Na­do­la­zak i za­mu­će­nje vo­de, ko­je smu­đa­ro­ši pri­želj­ku­ju u to­ku go­di­ne, zi­mi ni­su neo­p­ho­dan uslov za us­pe­šan lov smu­đa. Blag vi­še­dnev­ni po­rast i ubr­za­nje to­ka su po­želj­ni, jer uzro­ku­ju po­me­ra­nje ri­ba i ak­ti­vi­ra­nje gra­blji­vi­ca, ali ve­će za­mu­će­nje i ve­li­ka ko­li­či­na tru­log li­šća u svim slo­je­vi­ma vo­de vi­še ome­ta­ju ri­bo­lov ne­go što ko­ri­ste. U to­pli­jem de­lu go­di­ne, ka­da je be­la ri­ba na ma­njoj du­bi­ni, bli­že oba­li i po­vr­ši­ni, za­mu­će­nje i noć su ide­al­ni za pri­la­zak i lov smu­đa. U zim­skim uslo­vi­ma, pri tem­pe­ra­tu­ri vo­de ni­žoj od 4º C, ka­da se »za­ba­va« od­i­gra­va na dnu i ve­ćoj du­bi­ni, gde je vi­dlji­vost ina­če sma­nje­na, po­mu­ta i noć ni­su ni iz­bli­za to­li­ko zna­čaj­ni. U vre­me pi­sa­nja ovog tek­sta, na Sa­vi i Du­na­vu bi­lo je ma­njeg po­ra­sta vo­de i ubr­za­nja to­ka, ali bez po­mu­te. Tem­pe­ra­tu­ra Sa­ve bi­la je kod Be­o­gra­da ve­ća od 4º C, ali je bi­lo re­al­no oče­ki­va­ti da će sa na­do­la­skom vo­de naj­ve­ro­vat­ni­je opa­sti za ste­pen ili dva. Po sve­mu su­de­ći, uslo­vi za ri­bo­lov smu­đa su ve­o­ma po­volj­ni i tre­ba bi­ti upo­ran u to­ku ce­log da­na, a na­ro­či­to ne za­po­sta­vi­ti pr­vi sat mra­ka – tj. pe­riod od 17 do 18 č. Na ru­ku nam ni­ka­ko ne idu na­gle pro­me­ne vre­me­na, pra­će­ne osci­la­ci­ja­ma va­zdu­šnog pri­ti­ska (pri če­mu je na­ro­či­to ne­po­volj­no ka­da su mu vred­no­sti eks­trem­ne).

PRI­BOR za zim­ski ri­bo­lov smu­đa na te­ku­ćim vo­da­ma tre­ba pri­la­go­di­ti uslo­vi­ma. S jed­ne stra­ne, zbog ve­će du­bi­ne i da­lji­ne na ko­je pla­si­ra­mo ma­mac, te zbog ja­čeg to­ka i ve­će te­ži­ne va­ra­li­ce, on tre­ba da bu­de za broj ro­bu­sni­ji od onog ko­jim pe­ca­mo u je­sen, a sa dru­ge stra­ne mo­ra bi­ti lak­ši zbog sup­til­ni­je pre­zen­ta­ci­je. Ka­ko po­mi­ri­ti te su­prot­no­sti? Pa, naj­pro­sti­je re­če­no, mo­ra­mo po­stu­pi­ti po prin­ci­pu: gde mo­raš ote­ža­ti – ote­žaj, a gde je mo­gu­će olak­ša­ti – olak­šaj.

Kad već mo­ra­mo da ko­ri­sti­mo štap ne­što ve­će te­ži­ne ba­ca­nja, ako mo­že­mo da bi­ra­mo tre­ba da se opre­de­li­mo za ne­ki ose­tljiv pe­de­se­to­gra­mac. Ve­ći­na pro­iz­vo­đa­ča šta­po­va te­ži­nu ba­ca­nja pri­ka­zu­je ne­tač­no, re­la­tiv­no tač­no ili u ši­ro­kom op­se­gu, te se tre­ba oslo­ni­ti na is­ku­stvo i ose­ćaj. Ne­do­volj­no is­ku­snim ko­le­ga­ma sa­ve­tu­jem da bi­ra­ju šta­po­ve ma­njeg de­kla­ri­sa­nog op­se­ga, na pri­mer te­ži­ne ba­ca­nja 30–50 g ili 40–60 g, a da iz­be­ga­va­ju va­ra­li­čar­ce či­ja je t.b. 30–80 g ili 50–100 g. Tre­ba tra­ži­ti štap br­ze ak­ci­je gor­njom tre­ći­nom rad­nog de­la. Ta­kvi šta­po­vi su ose­tlji­vi i pred­vi­đe­ni za sred­nje va­ra­li­ča­re­nje dži­go­va­njem... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 395-)