Za ne­ko­li­ko po­sled­njih de­ce­ni­ja, va­ra­li­ce od me­ke gu­me pre­šle su put od no­vi­ne pre­ma ko­joj je ve­ći­na bi­la skep­tič­na, do naj­vi­še ko­ri­šće­nog ve­štač­kog mam­ca. To za po­sle­di­cu ima stal­ni rad na nji­ho­vom usa­vr­ša­va­nju, kom se zasad ne na­zi­re kraj. Ili mo­žda ipak...

U po­sled­njih sto­ti­nak go­di­na, pro­iz­vod­nja ma­ma­ca se od go­to­vo pot­pu­no ruč­ne iz­ra­de u ma­lim ko­li­či­na­ma pre­tvo­ri­la u in­du­stri­ju svet­skih raz­me­ra, pri če­mu su ostva­re­ni zna­čaj­ni po­ma­ci u teh­no­lo­gi­ji pro­iz­vod­nje, ma­te­ri­ja­li­ma i di­zaj­nu va­ra­li­ca. Sport­sko-re­kre­a­tiv­ni ri­bo­lov u sve­tu je ve­o­ma po­pu­la­ran, a ko­li­či­na ve­štač­kih ma­ma­ca ko­ji na­kon pe­ca­nja osta­ju u vo­di i ri­ba­ma, su­de­ći po pi­sa­nju u ri­bo­lo­vač­koj pe­ri­o­di­ci, u ne­kim raz­vi­je­nim ze­mlja­ma već je po­sta­la eko­lo­ški pro­blem. U ne­kim fe­de­ral­nim dr­ža­va­ma SAD za­bra­nje­na je upo­tre­ba onih ma­ma­ca iz­ra­đe­nih od me­ke pla­sti­ke ko­ji su ne­raz­gra­di­vi u vo­di. Osim to­ga, u va­ra­li­ca­ma na­či­nje­nim od PVC-a kao pla­sti­fi­ka­to­ri i omek­ši­va­či ko­ri­ste se fta­la­ti, je­di­nje­nja od ko­jih su ne­ka do­ka­za­no kan­ce­ro­ge­na i do­ve­de­na u ve­zu sa en­do­kri­nim pro­ble­mi­ma, usled če­ga je nji­ho­va upo­tre­ba u pro­iz­vo­di­ma od pla­sti­ke (i ne sa­mo nji­ma) za­bra­nje­na ili stro­go ogra­ni­če­na na mi­ni­mum u pro­iz­vo­di­ma u ko­ji­ma je nji­ho­vo pri­su­stvo neo­p­hod­no. Pro­iz­vo­đa­či su po­če­li da se pri­la­go­đa­va­ju za­kon­skim od­red­ba­ma, pa se da­nas na tr­ži­štu sve vi­še po­ja­vlju­ju ne­tok­sič­ni bi­o­ra­zgra­di­vi mam­ci, a u po­sled­nje vre­me i oni iz­ra­đe­ni od pro­iz­vo­da agro­in­du­stri­je (al­bu­mi­na, že­la­ti­na...) ili po­li­me­ra do­bi­je­nih bak­te­rij­skom fer­men­ta­ci­jom. Na­i­me, ne­ki od naj­ve­ćih pro­iz­vo­đa­ča ma­ma­ca za ri­bo­lov u SAD, En­gle­skoj, Ne­mač­koj, Ja­pa­nu i Ki­ni već pra­ve mam­ce od ma­te­ri­ja­la ko­ji se po­sle tri me­se­ca u vo­di pot­pu­no raz­gra­de. Kraj­nji pro­duk­ti te raz­grad­nje su uglje­nik, vo­do­nik i ki­se­o­nik u ob­li­ci­ma bez­o­pa­snim po oko­li­nu, ko­ji se uklju­ču­ju u nor­mal­no kru­že­nje ma­te­ri­je u pri­ro­di.

OSIM BI­O­RA­ZGRA­DI­VO­STI, u po­sled­njim de­ce­ni­ja­ma pro­šlog ve­ka pri­su­tan je još je­dan trend u pro­iz­vod­nji ve­štač­kih ma­ma­ca. Stal­na te­žnja da ve­štač­ki ma­mac bu­de što ver­ni­ji pri­rod­nom, do­ve­la je do upo­tre­be ra­znih mi­ri­sa, atrak­ta­na­ta pa čak i do uba­ci­va­nja de­lo­va tki­va pri­rod­nih ma­ma­ca u ma­te­ri­jal od ko­jeg je iz­ra­đe­na va­ra­li­ca. Ta­kve va­ra­li­ce is­pu­šta­ju pri­vlač­ne mi­ri­se i uku­se i lov­ni­je su od ve­štač­kih ma­ma­ca pret­hod­ne ge­ne­ra­ci­je.

Pr­vi atrak­tan­ti su se na tr­ži­štu po­ja­vi­li u ob­li­ku ge­lo­va ili aro­ma­tič­nih ulja, a mno­gi od njih bi­li su na­me­nje­ni za od­re­đe­ne vr­ste ri­ba. Va­ra­li­ce se nji­ma ma­žu ili u njih uma­ču, što ih či­ni pri­vlač­nim u pe­ri­o­du dok se atrak­tant ne raz­lo­ži u vo­di... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 394-)