Iako se mla­di­ča­ri sa du­žim ri­bo­lo­vač­kim sta­žom sla­žu da je ve­li­kih ri­ba u Dri­ni sve ma­nje, upor­ni va­ra­li­ča­ri uz do­sta tru­da i sre­će mo­gu još uvek do­ći do tro­fe­ja. Mla­di Lo­zni­ča­nin Alek­san­dar Đo­kić ostva­rio je kra­jem ju­la ono o če­mu ma­šta ve­ći­na onih ko­ji­ma je Dri­na u sr­cu – uhva­tio je ka­pi­tal­ku od pre­ko 20 ki­la.

Ni­je na me­stu gde je bio pre pet mi­nu­ta, već de­se­tak me­ta­ra bli­že oba­li. Ide una­zad, a štap mu je ozbilj­no sa­vi­jen, što se ka­že »pun«. Kre­ćem ka nje­mu, iako je pri­lič­no da­le­ko i pret­po­sta­vljam da će sa­vla­da­ti ri­bu mno­go pre ne­go što stig­nem. Utom on vi­di da do­la­zim i vi­če: »Če­do, po­mo­zi, du­sa je!«. Joj!  

Pro­sto pre­le­ćem tih pe­de­se­tak me­ta­ra kroz vo­du. Isto­vre­me­no pri­la­zi i Ran­ko iz Pod­go­ri­ce, po­zna­ti mla­di­čar, pa mu pru­žam svoj štap, ali mi se pro­kle­ta gla­vi­nja­ra ka­či za jak­nu istog tre­na ka­da mla­di­ca pro­la­ma po­vr­ši­nu vo­de ne­kih pet­na­e­stak me­ta­ra is­pred Ace. Ran­ko uspe­va da mi ot­ka­či va­ra­li­cu sa jak­ne, a ja po­gle­dom tra­žim ri­bu ta­mo gde je »pro­ku­va­la«, ne slu­te­ći da je pri­šla na du­ži­nu šta­pa. Kre­ćem da je pri­hva­tim.

Ne­ko­li­ko da­na ra­ni­je Aca je uhva­tio ri­bu te­žu od 10 kg. Pri­čao mi je da je bi­la iz­van­red­no bor­be­na, pa oče­ku­jem da je ova ko­ja se sa­da ši­ro­ko cr­ve­ni u pli­ća­ku slič­ne te­ži­ne, jer mi de­lu­je vr­lo de­be­lo, ali krat­ko. Tek po­što joj pri­la­zim sa­svim bli­zu, vi­dim da je sa­vi­la rep. Hva­tam je za nje­gov ko­ren i na­gi­njem je na bok. Maj­ko mi­la, pa on je ši­ri od mo­je ci­pe­le!? Ka­kvih cr­nih de­set ki­la, ovo je du­plo ve­će!... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 355-)