Mul­ti­pli­ka­to­re na­ši ri­bo­lov­ci i dalje ko­ri­ste ne­u­po­re­di­vo ma­nje ne­go sta­ci­o­nar­ne če­kr­ke, ali se ta vr­sta ma­ši­ni­ca, iz­u­zet­no po­pu­lar­nih u Skan­di­na­vi­ji, SAD, Ja­pa­nu i mno­go gde dru­gde ši­rom sve­ta, iz go­di­ne u go­di­nu sve če­šće vi­đa i na na­šim vo­da­ma. Ipak, još uvek o »mul­ti­ji­ma« ima mno­go pred­ra­su­da i za­blu­da.

Pod »ma­ši­ni­com« ogrom­na ve­ći­na ov­da­šnjih ri­bo­lo­va­ca pod­ra­zu­me­va sa­mo (ube­dlji­vo naj­za­stu­plje­ni­ji) sta­ci­o­nar­ni če­krk. Mul­ti­pli­ka­to­ri, na­i­me, ni­ka­da ni­su bi­li po­pu­lar­ni me­đu slat­ko­vod­nim ri­bo­lov­ci­ma ni u Sr­bi­ji ni u osta­lim ze­mlja­ma na pod­ruč­ju biv­še Ju­go­sla­vi­je, pa ni u okol­nim dr­ža­va­ma. De­ce­ni­ja­ma su sko­ro is­klju­či­vo na­la­zi­li pri­me­nu u sred­njem i te­žem mor­skom ri­bo­lo­vu na Ja­dra­nu, a tek po­sled­njih go­di­na ma­nji mo­de­li za slat­ko­vod­ni ri­bo­lov po­či­nju ma­sov­ni­je da se upo­tre­blja­va­ju, pre­te­žno za lov štu­ke džer­ko­vi­ma i za ver­ti­kal­no dži­go­va­nje smu­đa. Ipak, o tim ma­ši­ni­ca­ma, ve­o­ma ra­do ko­ri­šće­nim ši­rom sve­ta (na­ro­či­to u SAD, skan­di­nav­skim ze­mlja­ma i Ja­pa­nu), još uvek ima mno­go pred­ra­su­da i za­blu­da. Pro­ba­ću da u ovom tro­del­nom mi­ni-felj­to­nu raz­ja­snim ne­ke ne­ja­sno­će u ve­zi sa »mul­ti­ji­ma«, te da oni­ma ko­ji do sa­da ni­su ima­li pri­li­ke da nji­ma pe­ca­ju ob­ja­snim ko­je su im pred­no­sti i ma­ne, te ka­ko se ko­ri­ste.

OSIM ČI­NJE­NI­CE DA MUL­TI­PLI­KA­TOR na šta­pu sto­ji sa gor­nje stra­ne, zbog če­ga i štap mo­ra bi­ti ne­što dru­ga­či­je na­pra­vljen od onog ko­ji se ko­ri­sti sa sta­ci­o­nar­nim če­kr­kom, glav­ni raz­log zbog kog mno­gi iz­be­ga­va­ju ovu vr­stu ma­ši­ni­ca po­či­va na uve­re­nju da je te­ško na­u­či­ti ka­ko se nji­ma ru­ku­je i da ri­bo­lo­vac, ko­li­ko god u to­me bio vešt, ve­li­ki deo sva­kog pe­ca­nja mo­ra da pro­ve­de ot­pe­tlja­va­ju­ći »gne­zda« na stru­ni na­sta­la zbog to­ga što se »mul­ti­ji­ma« te­ško za­ba­cu­je. Me­đu­tim, svi oni ko­ji pe­ca­ju i sta­ci­o­nar­ci­ma i mul­ti­pli­ka­to­ri­ma sla­žu se u to­me da za­ba­ci­va­nje tim dve­ma vr­sta­ma če­kr­ka je­ste raz­li­či­to, ali da sa mul­ti­pli­ka­to­ri­ma ni­je ni­šta te­že (uosta­lom, svi svet­ski re­kor­di u da­lji­ni za­ba­ča­ja ostva­ru­ju se baš nji­ma). Isti­na je, do­du­še, da će ri­bo­lo­vac ko­ji zna ka­ko se za­ba­cu­je sta­ci­o­nar­cem ali ni­je ni­ka­da ru­ko­vao mul­ti­pli­ka­to­rom, ako po­ku­ša da tom spra­vom na isti na­čin ba­ci va­ra­li­cu ili uteg, sko­ro si­gur­no umr­si­ti stru­nu, a pri tom će još i ba­ci­ti ne­u­po­re­di­vo kra­će. Uko­li­ko mu, pri tom, na ka­le­mu još bu­de sra­zmer­no tan­ka upre­de­na stru­na, ko­ju je ve­o­ma te­ško raz­mr­si­ti ka­da for­mi­ra »gne­zdo«, sko­ro je si­gur­no da će se ko­le­ga, ako ne­ma ja­ku vo­lju i iz­ra­že­nu upor­nost, po­sle sa­mo ne­ko­li­ko po­ku­ša­ja vra­ti­ti svom sta­ci­o­nar­cu i pri­klju­či­ti po­ve­li­kom bro­ju onih ko­ji na osno­vu pet­na­e­sto­mi­nut­nog is­ku­stva u ru­ko­va­nju mul­ti­pli­ka­to­ri­ma ili (još če­šće) sa­mo na osno­vu ono­ga što su ču­li od ne­ko­ga tvr­de da su to za­pra­vo »mul­ti­kom­pli­ka­to­ri«, tj. na­pra­ve ko­je pe­ca­nje ote­ža­va­ju ume­sto da ga či­ne lak­šim i efi­ka­sni­jim. Pre ne­go što kre­ne­mo da­lje, po­sta­vi­ću sa­mo jed­no pi­ta­nje: ako ma­ši­ni­ce tog ti­pa za­i­sta ta­ko la­ko i če­sto mr­se stru­nu i uko­li­ko je nji­ma stvar­no to­li­ko te­ško pe­ca­ti, za­što su to­li­ko po­pu­lar­ni ši­rom sve­ta, bu­du­ći da ni­su ni jef­ti­ni­ji ni lak­še do­stup­ni od sta­ci­o­na­ra­ca? ... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 384-)