Ve­li­ke i sna­žne ri­be, kao što je si­bir­ska mla­di­ca, ni­je la­ko lo­vi­ti ni va­ra­li­ča­re­njem, a nekmoli kla­sič­nim mu­ši­ča­re­njem, pre­fi­nje­nom teh­ni­kom, osmi­šlje­nom ta­ko da po­ten­ci­jal­na lo­vi­na ima ve­li­ke šan­se da se do­ko­pa slo­bo­de čak i ka­da je ne­u­po­re­di­vo ma­nja i sla­bi­ja ne­go što je taj­men. Za­do­volj­stvo je još ve­će ka­da ri­bo­lo­vac uhva­ti dva ka­pi­tal­ca ka­kva ni­ko na sve­tu ni­je na taj na­čin upe­cao!

U ak­tu­el­noj eri ubr­za­nog teh­no­lo­škog na­pret­ka, ret­ke su dr­ža­ve u ko­ji­ma vre­me kao da i da­lje sto­ji, i to ne u lo­šem smi­slu, već kao da je za­mr­znu­to u pra­vom tre­nut­ku, pa sve­ga ima u iz­o­bi­lju osim as­fal­ta, elek­tro­ni­ke, smo­ga... Jed­na od ta­kvih je Mon­go­li­ja. Isti­na, nje­na pre­sto­ni­ca Ulan Ba­tor je po­kle­kla pred kon­cep­tom mo­der­nog na­či­na ži­vo­ta po za­pad­njač­kim stan­dar­di­ma i po­sta­la na­lik mno­gim dru­gim me­tro­po­la­ma raz­vi­je­nog sve­ta, ali unu­tra­šnjost i da­lje odo­le­va i u naj­ve­ćem de­lu Mon­go­li­je ve­kov­na tra­di­ci­ja no­mad­skog na­či­na ži­vo­ta još je ap­so­lut­no do­mi­nant­na. Ze­mlju Džin­gis-ka­na od sa­vre­me­nog sve­ta i svih nje­go­vih do­brih i lo­ših stra­na šti­ti ogrom­na dis­pro­por­ci­ja po­vr­ši­ne i bro­ja sta­nov­ni­ka, ne­po­sto­ja­nje auto-pu­te­va i ne­po­kri­ve­nost ve­li­kog de­la te­ri­to­ri­je elek­tro­mre­žom, ne­pro­hod­nost, za­ba­če­nost, ali i iz­bor lju­di da na­sta­ve da ne­gu­ju tra­di­ci­ju sto­čar­skog na­ro­da, ko­ji isto­vre­me­no ži­vi od pri­ro­de i u har­mo­ni­ji sa njom.

Ja sam ove je­se­ni po pe­ti put bio na kraj­njem se­ve­ru Mon­go­li­je, na re­ci Ši­škid, u obla­sti Huv­sgul, sko­ro na sa­moj gra­ni­ci sa Ru­si­jom, tj. nje­nom re­pu­bli­kom Tu­vom. Eki­pa ma­la, mu­ši­čar­ska, sve­ga nas če­tvo­ro. Put te­žak kao i uvek, me­ni ve­ro­vat­no naj­vi­še, jer mi je već po­znat, ta­ko da kroz pro­zor »to­jo­ta lend kru­ze­ra« vi­še tra­žim obe­lež­ja ko­ja mi go­vo­re ko­li­ko još ima do kam­pa ne­go što uži­vam u ne­stvar­no le­pom kra­jo­li­ku. Po­sle de­ve­to­ča­sov­nog »džip sa­fa­ri­ja«, kao po­sled­nje fa­ze pu­to­va­nja, u kamp sti­že­mo u ra­nim ju­tar­njim sa­ti­ma. U raz­go­vo­ru sa pret­hod­nom gru­pom sa­zna­je­mo da vre­me i ni­je baš ide­al­no za ri­bo­lov – sva­kog da­na su tem­pe­ra­tu­re bi­le pre­ko 25º C, što je za sep­tem­bar u Mon­go­li­ji stvar­no ne­sva­ki­da­šnje. Čla­no­vi­ma mo­je eki­pe či­nje­ni­ca da se na­ši pret­hod­ni­ci ža­le na vre­me, a baš se ne hva­le spe­ci­jal­nim ulo­vi­ma taj­me­na zvu­či vr­lo de­pri­mi­ra­ju­će,
na­ro­či­to po­sle tri­de­se­to­ča­sov­nog pu­te­še­stvi­ja. Sa dru­ge stra­ne, ja sam i su­ge­ri­sao da iza­be­re­mo što ka­sni­ji ter­min baš za­to da bi­smo na mi­ni­mum sve­li ri­zik da naš bo­ra­vak ov­de obe­le­že vi­so­ke tem­pe­ra­tu­re i isti ta­kav vo­do­staj, ko­ji ni­je po­vo­ljan za ri­bo­lov. A sre­di­nom sep­tem­bra se vre­me u Mon­go­li­ji iz­ne­na­da me­nja – li­sto­pad­ni če­ti­na­ri za sve­ga ne­ko­li­ko da­na po­žu­te, noć­ne tem­pe­ra­tu­re se spu­šta­ju de­be­lo is­pod nu­le, re­ke po­la­ko po­či­nju da se le­de, a što je naj­bit­ni­je – ri­ba to ose­ća i po­či­nje da se ve­o­ma ak­tiv­no hra­ni ne bi li se pri­pre­mi­la za du­gu i su­ro­vu zi­mu, ko­ja br­zo do­la­zi.

Sle­de­ćeg da­na u kam­pu osta­je­mo nas če­tvo­ri­ca, dve od­lič­ne ku­va­ri­ce i Mon­gol Zor­ga... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 388-)