Sve vi­še ri­bo­lo­va­ca u to­pli­jem de­lu go­di­ne ve­li­ki broj iz­la­za­ka po­sve­ću­je lo­vu tol­sto­lo­bi­ka, ka­ko du­bin­skim me­to­dom, ta­ko i na plo­vak. Ovog pu­ta naš stal­ni sa­rad­nik opre­de­lio se za od­la­zak na Ti­su kod Kni­ća­ni­na i pe­ca­nje bo­lo­nje­ze teh­ni­kom. I jed­no i dru­go po­ka­za­lo se kao pun po­go­dak

Iako ni­sam bio si­gu­ran da li tog mo­men­ta (po­čet­kom ju­na) uop­šte vre­di po­ku­ša­va­ti lo­vi­ti tol­sto­lo­bi­ka na Ti­si kod Kni­ća­ni­na, re­šio sam da ri­zi­ku­jem. Vo­do­staj, pro­zir­nost vo­de i nje­na tem­pe­ra­tu­ra bi­li su ide­al­ni, a tač­no go­di­nu da­na ra­ni­je već sam do­bi­jao ove ri­be pe­ca­ju­ći be­lu, ali me je upr­kos svim tim po­zi­tiv­nim okol­no­sti­ma po­ma­lo obes­hra­bri­va­la či­nje­ni­ca da dve ne­de­lje ra­ni­je, na istom me­stu, ni­sam imao ni­jed­nu ri­bu te atrak­tiv­ne vr­ste na udi­ci.

No kad sam već bio tu, a do­šao sam sa pri­ja­te­ljem Đor­đem, pri­stu­pio sam pe­ca­nju ozbilj­no, pa sam pri­pre­mio de­se­tak ki­la pri­ma­me ko­ja pra­vi oblak u vo­di i na­me­nje­na je pri­vla­če­nju tol­sto­lo­bi­ka, te sam od­mah po­čeo sa in­ten­ziv­nim pri­hra­nji­va­njem po­zi­ci­je, na oko pet me­ta­ra od oba­le, gde je du­bi­na bi­la če­ti­ri me­tra. Pre pr­vog za­ba­ča­ja sam ba­cio pet ku­gli preč­ni­ka 7-8 cm, a za­tim sam ot­pri­li­ke na sva­kih pet mi­nu­ta do­da­vao po jed­nu.

Ni­sam oče­ki­vao da će se tol­sto­lo­bik od­mah ja­vi­ti, ali sam se na­dao da će bar be­la ri­ba bi­ti ak­tiv­na. Me­đu­tim, u pr­va dva sa­ta sko­ro se ni­šta ni­je de­ša­va­lo, a on­da je moj ko­le­ga Đor­đe do­bio jed­nog pre­le­pog bu­co­va, te­škog pre­ko ki­lo­gra­ma, na cr­ve, što nas je ob­ra­do­va­lo, iako ni­je ni na ko­ji na­čin na­go­ve­šta­va­lo da pro­ra­di­ti ri­ba ko­ju smo pri­želj­ki­va­li.

Ju­tro je bi­lo oblač­no i tmur­no, uz po­vre­me­nu gr­mlja­vi­nu, pa sam vi­še pu­ta po­mi­slio ka­ko mi ne bi pri­ja­lo da me ne­vre­me i ja­ka ki­ša još jed­nom ovog pro­le­ća ote­ra­ju sa vo­de, što mi se u ne­ko­li­ko na­vra­ta de­si­lo. Na na­šu ve­li­ku sre­ću, ovog pu­ta su se stva­ri pre­o­kre­nu­le, i baš ka­da se vre­me po­pra­vi­lo i sun­ce nas na­po­slet­ku ogre­ja­lo, ri­ba ko­ju smo do­šli da pe­ca­mo pri­šla je na hra­nu! Na­kon tri sa­ta upor­nog hra­nje­nja i za­ba­ci­va­nja, ko­nač­no sam do­bio jed­nog tol­sto­lo­bi­ka, što se vi­de­lo po ka­rak­te­ri­stič­nim be­go­vi­ma i mno­go pre ne­go što sam bo­lo­nje­zom uop­šte po­ku­šao da ga sa dna po­dig­nem na po­vr­ši­nu. I prem­da se ta ri­ba vr­lo br­zo ot­ka­či­la, bi­lo je ipak ja­sno da je tu i na­go­ve­štaj da uz­bu­đe­nja mo­žda tek pred­sto­je.

I za­i­sta, na­kon ne­ko­li­ko mi­nu­ta, iz­va­dio sam pr­vu ri­bu, či­me je po­če­la se­ri­ja ulo­va tol­sto­lo­bi­ka, ko­je smo do­bi­ja­li sve do ka­snog po­po­dne­va... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 430-)