Naj­ve­ća ita­li­jan­ska re­ka Po pra­va je me­ka za so­mo­ve, ko­ji tu ima­ju obi­lje hra­ne i od­lič­ne uslo­ve za ži­vot, pa ih ima mno­go i do­sti­žu ogrom­ne di­men­zi­je. Iz pr­ve ru­ke vam ot­kri­va­mo ka­ko te gr­do­si­je na pri­rod­ne i ve­štač­ke mam­ce lo­vi Ju­ri Gri­sen­di, kog mno­gi sma­tra­ju naj­u­spe­šni­jim so­ma­ro­šem da­na­šnji­ce

Po­čet­kom ma­ja ove go­di­ne, sa Ra­do­mi­rom Kr­ki­ćem, auto­rom TV se­ri­ja­la Svet ri­bo­lo­va, bo­ra­vio sam u Ita­li­ji, na re­ci Po, i upo­znao se sa jed­nim od naj­ču­ve­ni­jih ri­bo­lo­va­ca na sve­tu, Ita­li­ja­nom Ju­ri­jem Gri­sen­di­jem. U ulo­zi sni­ma­te­lja imao sam mo­guć­nost da vi­dim i do­bro pro­u­čim sve teh­ni­ke ko­je ovaj sve­stra­ni čo­vek ko­ri­sti za hva­ta­nje dži­nov­skih so­mo­va ši­rom Evro­pe i Azi­je, po če­mu je i po­stao po­znat. A ka­ko je sve to vr­lo pri­men­lji­vo i na na­šim te­re­ni­ma, po­tru­di­ću se da vam sve što sam vi­deo de­talj­no opi­šem, iako kod nas ka­pi­tal­nih »br­kaj­li­ja«, na­ža­lost, ima ne­u­po­re­di­vo ma­nje ne­go u Pou i Min­ču.

Ju­ri je, ina­če, vr­lo za­ni­mljiv i du­ho­vit mo­mak, a pri tom ve­o­ma po­slo­van i ko­rek­tan. Za raz­li­ku od ogrom­ne ve­ći­ne pro­fe­si­o­nal­nih ri­bo­lo­va­ca ši­rom sve­ta, on ži­vi od re­kla­ma ko­je raz­ne ri­bo­lo­vač­ke fir­me po­sta­vlja­ju na nje­gov Ju­tjub ka­nal, pa ni­je op­te­re­ćen oba­ve­zom da bi­lo ko­ga vo­di u ri­bo­lov za no­vac. Iako ima ogro­man broj uno­snih po­nu­da, na pe­ca­nje ide sa­mo sa svo­jim dru­ga­ri­ma i uži­va u to­me. Nas je ipak pri­mio, a mi smo oprav­da­li nje­go­vo po­ve­re­nje i sni­mi­li vi­še sa­ti za­ni­mlji­vog ma­te­ri­ja­la i za na­šu emi­si­ju i za nje­go­ve po­tre­be. Pri tom je bio ap­so­lut­no ne­u­mo­ran – bu­du­ći da je zbog iz­ne­nad­nog pa­da tem­pe­ra­tu­re vo­de ri­ba sla­bo ra­di­la, svoj­ski se tru­dio bu­kval­no po ceo dan i noć i ko­ri­stio je sko­ro sve teh­ni­ke ko­je ina­če pri­me­nju­je, ne bi li oprav­dao re­pu­ta­ci­ju naj­u­spe­šni­jeg ita­li­jan­skog pa i evrop­skog so­ma­ro­ša. Bi­lo je to iz­u­zet­no na­por­no, ne sa­mo za nje­ga već i za nas ko­ji smo u sve­mu to­me uče­stvo­va­li, ali i na­da­sve za­ni­mlji­vo i uspe­šno. Ju­ri je ulo­vio so­mo­ve od 110 kg, 80 kg i 50 kg, a još tri ogrom­ne ri­be su mu po­be­gle. Uz to, uvek do­bro ras­po­lo­že­ni šo­u­men za­ba­vljao je sve oko se­be i pra­vio sjaj­nu at­mos­fe­ru, u če­mu je ma­lo po­mo­gla i vr­hun­ska ra­ki­ja ko­ju je Ra­do­mir po­neo, pa su Ju­ri i nje­go­vi dru­ga­ri ofor­mi­li »Gra­pa tim« (»gra­pa« je ita­li­jan­ska reč za lo­zo­va­ču) i sjaj­no se pro­vo­di­li.

Po­la­zna tač­ka nam je bi­la u ma­ri­ni na re­ci Po, u me­stu Ko­re­gio Mi­ke­le, uda­lje­nom sve­ga dva­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra od Man­to­ve i ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra uz­vod­no od ušća re­ke Min­čo, ta­ko­đe ču­ve­ne po ve­li­kim so­mo­vi­ma. Po je naj­ve­ća ita­li­jan­ska re­ka, ma­lo ma­nja od Du­na­va, a pli­ća i sa mno­go ve­li­kih me­an­da­ra; pe­šča­nih na­no­sa ima duž jed­ne oba­le, dok je dru­ga str­mi­ja, gli­no­vi­ta i ka­me­ni­ta. Ju­ri nam je ob­ja­snio da u Pou ne­ve­ro­vat­no mno­go ve­li­kih so­mo­va ima zbog mi­li­o­na ci­po­la te­ških od oko 500 g do 2 kg, ko­ji iz Ja­dra­na u ovu re­ku (te oda­tle i u Min­čo) ula­ze ra­di hra­ne i mre­sta...

ČIM SMO STI­GLI I SME­STI­LI SE, od­mah smo se­li u ča­mac i oti­šli na noć­no pe­ca­nje so­ma sa oba­le. Do mra­ka smo ima­li vi­še od dva sa­ta, pa sam mo­gao da pom­no pro­u­čim ovaj na­čin ri­bo­lo­va i si­stem sli­čan »sa­mi­ci«, ko­ji se na Pou i Min­ču ma­sov­no ko­ri­sti u ri­bo­lo­vu na štap (a pri­me­nju­je se i kod nas, uglav­nom na onim je­ze­ri­ma na ko­ji­ma je ta­kvo pe­ca­nje do­zvo­lje­no). Ro­bu­sni šta­po­vi mar­ke Zeck (na­pra­vlje­ni po Ju­ri­je­vim sa­ve­ti­ma), sa sna­žnim mul­ti­pli­ka­to­ri­ma Shi­ma­no Cal­cu­ta, do­bro su fik­si­ra­ni u dr­ža­če na oba­li i po­sta­vlje­ni sko­ro ver­ti­kal­no, ne bi li što ma­nji deo stru­ne bio u vo­di. Si­stem sa po jed­nom tro­kra­kom i jed­no­kra­kom udi­com se mam­či po­ve­li­kom »zlat­nom ri­bi­com« (po­seb­no ga­je­nom ba­bu­škom na­ran­dža­ste bo­je). Obič­na udi­ca se pro­vu­če kroz nju­šku ri­be i osi­gu­ra ko­ma­dom gu­me ka­ko ke­der ne bi spao, dok se tro­kra­ka za­ba­da pod ko­žu, bli­že re­pu. Za­tim se čam­cem si­stem raz­vu­če do ra­ni­je pri­pre­mlje­nih ve­li­kih bo­va, ko­je se fik­si­ra­ju na sve­ga ne­ko­li­ko me­ta­ra od oba­le, uglav­nom oko ne­kih pre­pre­ka. Ma­mac se spu­sti na du­bi­nu od po­la me­tra, a on­da se ve­že mo­no­fi­lom no­si­vo­sti 12 kg za bo­vu (ili ne­ku gra­nu nat­kri­lje­nu nad vo­dom) i za­teg­ne. Ka­da som uzme ma­mac i kre­ne, mo­no­fil puk­ne (jer je znat­no ma­nje no­si­vo­sti od stru­ne na ko­ju se pe­ca), a elek­tron­ski sig­na­li­za­tor za­pi­šti. Eki­pa ta­da uzi­ma štap, uska­če u ča­mac i kre­će u »lu­du vo­žnju« po re­ci. Cu­go­vi su, pre­ma Ju­ri­je­vim re­či­ma, oko po­no­ći i pri­bli­žno tri sa­ta ka­sni­je, dok se osta­tak no­ći mo­že bez­bri­žno pre­spa­va­ti.

Sve po­sta­je ve­li­ka avan­tu­ra, po­seb­no za sni­ma­te­lja, ka­da je na šta­pu ču­do­vi­šte od pre­ko sto ki­la i pri tom još plju­šti ki­ša. Ovu gr­do­si­ju Ju­ri je sa­vla­dao po­sle po­la sa­ta, na oko dva ki­lo­me­tra niz­vod­no od na­šeg kam­pa... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 403-)