Bo­dor­ka je vr­lo broj­na ši­rom na­šeg kon­ti­nen­ta, pa i u Sr­bi­ji, pa ni­je čud­no što mno­gi plov­ka­ro­ši vo­le da je lo­ve. Ali to ni­je uvek jed­no­stav­no, jer ona ume da bu­de vr­lo iz­bir­lji­va i ću­dlji­va, pa nje­no uspe­šno pe­ca­nje mo­že bi­ti ve­li­ki iza­zov i za vr­hun­ske tak­mi­ča­re, po­put na­šeg sa­rad­ni­ka, ko­ji vam ot­kri­va svoj re­cept za uspeh na po­čet­ku se­zo­ne

Po­čet­kom pro­le­ća, ri­bo­lov­ci ko­ji pe­ca­ju be­lu ri­bu naj­pre kre­nu na ba­bu­šku, ko­ja se od svih »to­plo­vod­nih« vr­sta pr­va ak­ti­vi­ra, lju­bi­te­lji lo­va na gra­blji­vi­ce fo­ku­si­ra­ju se na po­tra­gu za so­mom, a ja se ne­ka­ko uvek u ovom pe­ri­o­du opre­de­lim za jed­nu ra­stom znat­no ma­nju vr­stu, ali ve­o­ma za­ni­mlji­vu za pe­ca­nje – bo­dor­ku. Iako je je­dan od ma­njih ci­pri­ni­da, to mi je od­u­vek bi­la jed­na od omi­lje­nih ri­ba. Ali u to­me ni­sam usa­mljen, bu­du­ći da ve­ći­na mo­jih ko­le­ga tak­mi­ča­ra, ne sa­mo iz Sr­bi­je, već i iz dru­gih evrop­skih ze­ma­lja, a po­go­to­vo iz En­gle­ske i Fran­cu­ske po­seb­nu pa­žnju po­sve­ću­je ovoj po­ma­lo ta­jan­stve­noj i za pe­ca­nje ve­o­ma za­ni­mlji­voj ri­bi.

BO­DOR­KA NA­STA­NJU­JE re­ke i ka­na­le, ali i je­ze­ra i ba­re, a ja je na pro­le­će naj­če­šće tra­žim baš na sta­ja­ći­ca­ma. Go­di­na­ma u ra­no pro­le­će od­la­zim na be­o­grad­sko je­ze­ro Ta­lo­žnik, ko­je se na­la­zi iz­me­đu ma­ki­ške ma­ri­ne na Sa­vi i Sav­skog je­ze­ra, tj. Ade Ci­gan­li­je (vi­di okvir). To mi je naj­bli­ža vo­da za­ni­mlji­va za pe­ca­nje bo­dor­ke, a na njoj sam go­to­vo uvek u ovom de­lu go­di­ne uspe­šno pe­cao krup­nu bo­dor­ku.

Za­to sam kra­jem pr­ve po­lo­vi­ne apri­la baš tu vo­du i tu ri­bu i oda­brao za pro­bu no­vog šte­ka. U to­me me je mno­go ome­ta­la ja­ka ko­ša­va, pa sam po­sle sa­mo sat vre­me­na od­u­stao od pe­ca­nja, ali ri­be ko­je sam upe­cao za to krat­ko vre­me na­go­ve­sti­le su mi us­pe­šan ri­bo­lov čim vre­men­ski uslo­vi to bu­du do­zvo­li­li. Na to ni­sam du­go če­kao, pa sam po­sled­njeg vi­ken­da pred iz­la­zak ovog bro­ja Ri­bo­lo­va od­ra­dio do­bar tre­ning i uhva­tio ne­ko­li­ko ki­lo­gra­ma bo­dor­ki za par sa­ti, pri če­mu su one naj­krup­ni­je te­ži­le za ovu vr­stu i na­še uslo­ve im­pre­siv­nih 400 g.

NA STA­JA­ĆI­CA­MA se bo­dor­ka naj­če­šće uspe­šno hva­ta pe­calj­kom ili šte­kom, a na me­sti­ma gde je po­treb­no da­lje pla­si­ra­ti ma­mac mo­že­mo ko­ri­sti­ti i meč i bo­lo­nje­ze teh­ni­ku. Za štek i pe­calj­ke neo­p­ho­dan je fi­ni pri­bor. Ja si­ste­me uglav­nom pra­vim sa osnov­nim naj­lo­nom pro­me­ra 0,12 mm, dok udi­ce ve­zu­jem naj­lo­nom ta­njim za »broj« (tj. za 0,02 mm). Plov­ci ta­ko­đe mo­ra­ju bi­ti ose­tlji­vi, sa tan­kim an­te­na­ma i no­si­vo­sti od 0,5 g do naj­vi­še 1,5 g za štek, dok za pe­calj­ke od 5 ili 6 m mo­že­mo ko­ri­sti­ti i one ma­nje no­si­vo­sti – od 0,3 ili 0,4 g ako nam to ve­tar do­zvo­lja­va. Udi­ce ta­ko­đe tre­ba da bu­du ma­le (ve­li­či­ne od 16 do 20), a po mom mi­šlje­nju naj­bo­lje su one u ne­kom od kla­sič­nih ob­li­ka (npr. Col­mic B2000 ili Ga­ma­kat­su 1050)... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 452-)