Ban­dar je po­sled­njih go­di­na po­stao naj­broj­ni­ja gra­blji­vi­ca u naj­po­pu­lar­ni­jem be­o­grad­skom je­ze­ru, a ka­ko je i pro­seč­na lov­na ve­li­či­na za­vid­na za na­še pri­li­ke, ni­je čud­no što ga tu ci­lja­no ju­ri sve vi­še va­ra­li­ča­ra. Evo šta se do­ga­đa ka­da jed­nom od njih si­ne da pro­ba da ve­štač­ke mam­ce pri­vre­me­no za­me­ni pri­rod­nim i krup­nim gr­ge­či­ma po­nu­di ke­de­ro­va­nu sun­či­cu is­pod ma­le ba­le­ri­ne

Već par me­se­ci, kad god mi to oba­ve­ze na fa­kul­te­tu do­zvo­le, odem do Sav­skog je­ze­ra (Ade Ci­gan­li­je) da lo­vim ban­da­ra. Ne­ret­ko sam ovu ri­bu pe­cao i na vi­đe­no, pla­si­ra­ju­ći va­ra­li­cu di­rekt­no is­pred nje i po­sma­tra­ju­ći nje­nu ak­tiv­nost. Ma ko­li­ko da sam se tru­dio, uvek su oni sit­ni­ji ko­ma­di bi­li ak­tiv­ni­ji i za­in­te­re­so­va­ni­ji, dok su oni ka­pi­tal­ni uglav­nom non­ša­lant­no pro­la­zi­li po­red va­ra­li­ce, na­o­ko ne tru­de­ći se ni da je ozbilj­ni­je za­gle­da­ju. Me­njao sam sve mo­gu­će va­ra­li­ce i pre­zen­ta­ci­je, ali ni­sam uspe­vao da pre­va­rim one naj­ve­će.

Ali pre de­se­tak da­na, do­ži­veo sam ne­što pot­pu­no dru­ga­či­je. Tog po­ne­delj­ka mi se sti­ca­jem okol­no­sti uka­za­lo vre­me za još je­dan iz­la­zak na Adu. Po­šao sam sa dru­ga­rom i ko­le­gom sa Bi­o­lo­škog fa­kul­te­ta, ko­ji mi je u vi­še na­vra­ta do­neo sre­ću u ri­bo­lo­vu i na­dao sam se da bih ko­nač­no mo­gao da uhva­tim i ne­ki krup­ni­ji ko­mad. Na vo­du smo sti­gli oko de­vet ča­so­va. Se­li smo na plat­for­mu za spa­si­o­ce, sa ma­ki­ške stra­ne (tj. na de­snoj oba­li, gle­da­no niz Sa­vu) ka­ko bi­smo se do­go­vo­ri­li o to­me gde će­mo pe­ca­ti. Me­ni je ta­da pa­žnju pri­vu­klo mno­štvo be­o­vi­ca (ke­de­ra, ka­u­gle­ra) u pri­o­ba­lju i po­pri­lič­no ma­si­van po­jas tra­ve ma­lo da­lje oda­tle. Tu su bi­li i ban­da­ri, ma­li pru­ga­sti go­spo­da­ri Ade Ci­gan­li­je, ko­jih u ovom je­ze­ru ima do­sta, do­sti­žu za­vid­ne di­men­zi­je i za­bav­no je nad­mu­dri­va­ti se s nji­ma. La­ga­no su kr­sta­ri­li uz sa­mu tra­vu, pa sam kon­sta­to­vao da uop­šte ni­je lo­še što smo za­sta­li baš tu.

RAS­PA­KO­VAO SAM SE I MON­TI­RAO štap ko­ji ko­ri­stim za lov ban­da­ra (Shi­ma­no Ca­ta­na, du­ži­ne 2,4 m i t.b. 1–11 g), a na kop­či­cu na kra­ju naj­lo­na de­blji­ne 0,16 mm oka­čio sam omi­lje­ni se­de­fa­sto-pro­vid­ni tvi­ster, du­ži­ne 5 cm. Po­sle ne­ko­li­ko za­ba­ča­ja ni­je bi­lo re­zul­ta­ta, pa se na kop­či na­šla gla­vi­nja­ra sa ote­ža­njem od 5 g. Sit­na štu­ka na nju ni­je osta­la rav­no­du­šna, ali ban­da­ri­ma ni­je bi­la pre­vi­še in­te­re­sant­na. Mo­je raz­mi­šlja­nje o to­me šta bih još mo­gao da pro­bam pre­ki­nuo je dru­gar, re­če­ni­com: »Ha ha, opet ona!«.

On je, na­i­me, na pe­tljaš du­ži­ne če­ti­ri me­tra upe­cao ne­ko­li­ko sun­či­ca ko­jih je ta­ko­đe bi­lo do­sta is­pred nas, kao uosta­lom i u či­ta­vom je­ze­ru. Ta­da mi je na pa­met pa­lo da gr­ge­ču na udi­ci po­nu­dim baš nju, iako sam ga do ta­da is­klju­či­vo pe­cao ve­štač­kim mam­ci­ma. Po­što uvek sa so­bom no­sim do­sta opre­me (če­sto i bes­po­treb­no), uzeo sam sta­ri »pam­pur«, tj. plo­vak od pre­so­va­nog sti­ro­po­ra, ko­ji sam na­šao pre­bi­ra­ju­ći po oče­vom pri­bo­ru. Bio je znat­no ma­nji od onih ko­ji se ko­ri­ste za štu­ku, pa ni­sam sum­njao da bi mo­gao da po­slu­ži za pe­ca­nje ban­da­ra. Mon­ti­rao sam ma­lu tro­kra­ku (ve­li­či­ne 8), ko­ja mi sto­ji u re­zer­vi za iz­me­nu na va­ra­li­ci, i ve­zao kla­si­čan si­stem slo­bod­ne ba­le­ri­ne, na­rav­no do­sta fi­ni­ji od onog ka­kav se ko­ri­sti za štu­ku i bez saj­li­ce... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 455-)