Je­dan od pi­o­ni­ra mo­der­nog fi­der ri­bo­lo­va u Sr­bi­ji, u če­tvr­tom na­stav­ku svog felj­to­na ot­kri­va za­što sma­tra da su ja­či vr­ho­vi bo­lji iz­bor za pe­ca­nje na re­ci ne­go oni sla­bi, za­što ni­ka­da ne ko­ri­sti fi­der cev­či­ce i ka­ko bi­ra hra­ni­li­ce u ra­znim si­tu­a­ci­ja­ma

Po­ve­li­ki pro­blem (pe­ti po re­du, ko­ji ob­ra­đu­je­mo u ovom se­ri­ja­lu) po mom su­du za ne­ke ri­bo­lov­ce sa te­ku­ćih vo­da pred­sta­vlja za­blu­da da sla­bi­ji fi­der vrh bo­lje po­ka­zu­je tr­za­je ri­be ne­go ja­či. Ja tvr­dim da je to pot­pu­no ne­tač­no. Još u pr­vom na­stav­ku ob­ja­snio sam ka­ko na te­ku­ćoj vo­di funk­ci­o­ni­še ceo pro­ces in­di­ka­ci­je udar­ca, od udi­ce do vr­ha šta­pa (kao sig­na­li­za­to­ra u fi­der pe­ca­nju). Ka­da ri­ba po­dig­ne hra­ni­li­cu sa dna, stru­ja je po­ne­se i vrh se po­me­ri ono­li­ko ko­li­ko ima la­ba­vog naj­lo­na, tj. tzv. sto­ma­ka u vo­di. Do­bro uklo­pljen si­stem, či­ji su ključ­ni ele­men­ti u ovoj stva­ri hra­ni­li­ca od­go­va­ra­ju­ćeg ti­pa, te­ži­ne i ve­li­či­ne i osnov­ni naj­lon ade­kvat­ne de­blji­ne (jed­no i dru­go tre­ba da bu­de pri­me­re­no sna­zi to­ka, te da­lji­ni i du­bi­ni na ko­joj pe­ca­mo, tj. du­ži­ni de­la stru­ne od vr­ha šta­pa do hra­ni­li­ce ko­ji je pod vo­dom i na ko­ji tok de­lu­je) po­kre­nu­će vrh (sa­vi­ti ga i po­tom is­pra­vi­ti) u is­toj me­ri, ne­za­vi­sno od nje­go­ve sna­ge, tj. i ja­či i sla­bi­ji vrh će, tvr­dim, jed­na­ko in­ten­ziv­no re­a­go­va­ti na tr­zaj. Ko mi ne ve­ru­je, nek pro­ba da isti si­stem na istom me­stu i u istu tač­ku pla­si­ra sa ja­čim vr­hom pa sa sla­bi­jim (ili obr­nu­to) i uoči­će da je sla­bi­ji vrh sa­mo vi­še sa­vi­jen, dok će uzi­ma­nje mam­ca po­ka­za­ti pot­pu­no isto kao i ja­či vrh, ko­ji sna­ga to­ka de­lo­va­njem na si­stem ma­nje sa­vi­ja. (što se vi­di i sa pri­lo­že­ne ilu­stra­ci­je). Za­to ka­žem da taj »vi­šak sa­vi­je­no­sti« ko­ji sla­bi­ji vrh ima u od­no­su na ja­či, ne­ma ni­ka­kvu ko­ri­snu funk­ci­ju. Šta­vi­še, ja­či vrh da­je jed­nu vr­stu »mi­ni-kon­tre«, na­kon opu­šta­nja si­ste­ma po­sle uzi­ma­nja mam­ca, a ta ma­la kon­tra ni­je be­zna­čaj­na, jer je, uz pra­vil­no uskla­đe­ne ele­men­te si­ste­ma, do­volj­na da se ri­ba sa­ma uhva­ti, tj. da mi ne mo­ra­mo da »bi­je­mo« si­lo­vi­te kon­tre. Na­rav­no, va­žno je da taj sna­žni vrh bu­de do­volj­no ela­sti­čan za kon­kret­ne uslo­ve, ka­ko bi mo­gao da od­ra­di ono što od nje­ga oče­ku­je­mo, a to je pre sve­ga da se sa­vi­je ka­da ri­ba pri uzi­ma­nju mam­ca poč­ne da vu­če i hra­ni­li­cu i ka­da se ona po­kre­ne i svo­jom te­ži­nom joj prak­tič­no da kon­tru.

Ne­ki ri­bo­lov­ci sma­tra­ju da sla­bi­ji vrh omo­gu­ća­va »mek­še« za­ma­ra­nje ri­be, tj. da sma­nju­je šan­se da se ona ot­ka­či, jer pru­ža bo­lju amor­ti­za­ci­ju. Ja mi­slim da ni to ne sto­ji, tj. da je to još jed­na od za­blu­da ve­za­nih za ri­bo­lo­vač­ki pri­bor, bu­du­ći da amor­ti­za­ci­ju obez­be­đu­je ukup­na sa­vi­tlji­vost i rad­nog de­la blan­ka i iz­men­lji­vog vr­ha, ali da pri tom onaj deo pre­te­ra­ne sa­vi­je­no­sti (sla­bog) vr­ha ne­ma ni­ka­kvu ko­ri­snu ulo­gu u amor­ti­za­ci­ji uda­ra ri­be u bor­bi. Sa sla­bim vr­hom ima­će­mo, uz to, pro­ble­me pri za­ba­ci­va­nju te­žih hra­ni­li­ca, a i ge­ne­ral­no će­mo mo­ra­ti mno­go da pa­zi­mo ka­da nji­me ba­ra­ta­mo, jer je ose­tlji­vi­ji od onog ro­bu­sni­jeg. Za­to ja svi­ma ka­žem da za re­kre­a­tiv­no pe­ca­nje na re­ci uzmu naj­ja­či vrh ... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 456-)