Lov ša­ra­na na na­šim ve­li­kim re­ka­ma po­stao je mno­go pro­duk­tiv­ni­ji i uspe­šni­ji od ka­ko su spe­ci­ja­li­sti za lov »vo­de­ne li­si­ce« po­če­li da ko­ri­ste mo­di­fi­ko­va­nu va­ri­jan­tu mon­ta­že ko­ju za pe­ca­nje te ri­be na sta­ja­ći­ca­ma ma­sov­no ko­ri­ste en­gle­ske ša­ran­dži­je – sa udi­com sa­kri­ve­nom u pri­ma­mi ko­jom su ob­le­plje­ni hra­ni­li­ca ili olo­vo

Jo­van Si­mo­no­vić, sni­ma­telj i je­dan od auto­ra po­pu­lar­nog TV se­ri­ja­la Lov i ri­bo­lov (ko­ji se emi­tu­je na pro­gra­mi­ma Ra­dio te­le­vi­zi­je Sr­bi­je) ši­roj jav­no­sti, tač­ni­je na­šim mla­đim ko­le­ga­ma, po­znat je pre sve­ga kao pa­si­o­ni­ra­ni va­ra­li­čar. Oni sta­ri­ji se­ća­ju se da je Jo­ca pre dva­de­se­tak go­di­na, dok je dr­žao pro­dav­ni­cu Ri­bo­lo­vač­ka pri­ča na Adi Ci­gan­li­ji, a i ra­ni­je, uspe­šno pe­cao ša­ra­na i amu­ra i čak pi­sao u par na­vra­ta o to­me u no­vo­sad­skoj Ri­bo Re­vi­ji i be­o­grad­skom me­seč­ni­ku Bi­stro.

Po­sled­njih go­di­na se sve če­šće vra­ća ne­ka­da­šnjoj stra­sti, pa je ne­dav­no sni­ma­nje jed­ne od emi­si­ja o ri­bo­lo­vu u Đer­da­pu, tač­ni­je u re­jo­nu se­la Do­bro, niz­vod­no od Go­lup­ca, is­ko­ri­stio da sa Pan­čev­cem Bo­škom Šun­ki­ćem za­jed­no pe­ca ša­ra­na. Tan­dem is­ku­snih ša­ran­dži­ja, ko­ji se odav­no po­zna­ju, lo­vio je od 1. do tre­ćeg ju­na, iz Šun­ki­će­vog čam­ca, na te­škom te­re­nu, sa mno­štvom po­to­plje­nih pa­nje­va, me­đu ko­ji­ma se ša­ra­ni kri­ju i gde če­sto uspe­va­ju da se za­vu­ku ka­da se na­đu na udi­ci, na­kon če­ga sko­ro oba­ve­zno sle­di ki­da­nje naj­lo­na i gu­bi­tak ulo­va i si­ste­ma.

Jo­ca je ovog pu­ta pri­me­nio si­stem na ko­ji već go­di­na­ma lo­ve Bo­ško i mno­ge nje­go­ve ko­le­ge, ne sa­mo na ovom te­re­nu, već i dru­gde na ve­li­kim re­ka­ma, a to je mo­di­fi­ko­va­na va­ri­jan­ta me­tod fi­de­ra, u ko­joj se va­ljak od jed­na­kih de­lo­va ku­ku­ru­znog i be­log bra­šna (ili dve tre­ći­ne ku­ku­ru­znog i jed­ne tre­ći­ne pše­nič­nog) uti­sku­je u hra­ni­li­cu ili ob­le­plju­je oko olo­va, a on­da se u nje­ga za­bo­du (i sa­kri­ju) dve ja­ke ša­ran­ske udi­ce (ve­li­či­ne 2-4), na krat­kim pred­ve­zi­ma, od ko­jih jed­na če­sto za­vr­ši u ša­ra­no­vim usti­ma, ka­da kre­ne da ki­da i usi­sa­va ko­ma­de valj­ka.

Bo­ško i Jo­ca su ima­li sre­će da je vre­me bi­lo mir­no, bez ko­ša­ve, ko­ja ume če­sto da du­va da­ni­ma i da pot­pu­no one­mo­gu­ći iz­la­zak na ovaj deo Du­na­va i pe­ca­nje na nje­mu. Ri­ba se le­po ja­vlja­la, i to ne u su­mrak ili svi­ta­nje, već naj­če­šće usred da­na... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 456-)