Naš po­zna­ti ša­ran­dži­ja ne­dav­no je na jed­noj otvo­re­noj vo­di u dva uza­stop­na vi­ken­da ostva­rio iz­u­zet­ne ulo­ve, na boj­li­je ko­ji­ma je pret­hod­no po če­ti­ri da­na pri­hra­nji­vao. Oba pu­ta, ri­ba je fan­ta­stič­no ra­di­la sa­mo na je­dan ma­mac, dok dru­ge ni­je hte­la ni da po­gle­da

Če­sto se me­đu ša­ran­dži­ja­ma mo­že ču­ti da ri­ba na sko­ro sva­koj vo­di naj­bo­lje re­a­gu­je na ne­ki po­seb­ni ma­mac ili aro­mu i da ta­kve in­for­ma­ci­je tre­ba sku­plja­ti jer su ne­ret­ko pre­sud­ne za uspeh u ri­bo­lo­vu. Ja ne de­lim to mi­šlje­nje, po­što sam se mno­go pu­ta uve­rio u su­prot­no – u to da se ša­ran, ako ga pri­hra­nju­je­mo kva­li­tet­nim boj­li­jem, br­zo na­vik­ne da ga uzi­ma, pa će­mo ga na nje­ga uspe­šno i pe­ca­ti. Ali ono što se me­ni i mom dru­ga­ru Zo­ki­ju zva­nom Mo­ler ne­dav­no de­si­lo u raz­ma­ku od se­dam da­na na jed­nom je­ze­ru kod Štut­gar­ta, iako po­tvr­đu­je tu mo­ju te­o­ri­ju, na­di­la­zi sve što smo do sa­da do­ži­ve­li pa i ču­li.

PRE IZ­VE­SNOG VRE­ME­NA na pro­bu sam do­bio iz­ve­snu ko­li­či­nu boj­li­ja švaj­car­ske fir­me Mba­its, či­ji je vla­snik naš ze­mljak Mi­ki Iva­no­vić. Uzeo sam pa­ko­va­nje od 20 kg to­nu­ćih Blo­od­worm boj­li­ja preč­ni­ka 20 mm, sa aro­mom lar­ve ko­mar­ca i me­snom osno­vom, i re­šio da, kao što ina­če ra­dim, sa 2-3 kg dnev­no re­dov­no hra­nim me­sto če­ti­ri da­na pre pe­ca­nja. To sma­tram pra­vim te­sti­ra­njem kva­li­te­ta boj­li­ja i do­bre iz­ba­lan­si­ra­no­sti nji­ho­vog sa­sta­va, jer ako ri­ba po­sle to­ga na­sta­vi da do­la­zi na po­zi­ci­ju i da uzi­ma ono či­me smo je pri­ma­mlji­va­li, zna­či da joj to od­go­va­ra, jer ona in­stink­tiv­no re­a­gu­je i tu ne­ma pod­va­le.

Pe­tog da­na smo Zo­ki i ja oko 16 č do­šli na je­ze­ro, ba­ci­li pri­bli­žno ki­lo­gram boj­li­ja na hra­nje­no me­sto, u zo­nu sa ka­me­ni­tim dnom, i raz­vu­kli po dva šta­pa, s tim što smo, ra­di te­sta, na po je­dan sta­vi­li boj­li­je ko­ji­ma smo hra­ni­li, a na dru­gi raz­li­či­te boj­li­je, ka­ko bi­smo vi­de­li da li ri­ba uzi­ma sve što joj se na­đe na tr­pe­zi ili ni­šta, od­no­sno da li će joj ne­što od po­nu­đe­nog vi­še od­go­va­ra­ti. Dok smo se pri­pre­ma­li, na­i­šao je je­dan po­zna­ti lo­kal­ni ša­ran­dži­ja i re­kao nam da je ri­ba pret­hod­nih da­na vr­lo sla­bo ra­di­la i da mo­že­mo da oče­ku­je­mo even­tu­al­no po je­dan uda­rac oko je­dan sat po­sle po­no­ći i oko tri sa­ta uju­tru, dok se u osta­lom de­lu da­na ne tre­ba na­da­ti ni­če­mu.

ME­ĐU­TIM, NE­KIH PO­LA SA­TA na­kon što je on oti­šao, da­kle već oko 18 č, uda­rio nam je pr­vi ša­ran, na­rav­no na Blo­od­worm boj­li. Od tog mo­men­ta smo na sva­ki sat ima­li udar­ce, u par na­vra­ta i dve­ju ri­ba isto­vre­me­no, i to sve na tu istu aro­mu. Po­sle pe­te ili še­ste ri­be smo obo­ji­ca sta­vi­li te boj­li­je na šta­po­ve na ko­ji­ma do ta­da ni­su bi­li i na ko­je nam se ni­šta ni­je ja­vi­lo do tog mo­men­ta, a na ove na ko­je smo lo­vi­li oka­či­li smo dru­ge boj­li­je, da pro­ve­ri­mo da mo­žda stvar ni­je u me­stu, a ne u mam­cu. Me­đu­tim, sve se na­sta­vi­lo po sta­rom – opet smo ri­bu do­bi­ja­li sa­mo na Blo­od­worm, ali sa­da na dva no­va me­sta, dok na dru­ge boj­li­je, za­ba­če­ne ta­mo gde smo je pret­hod­no hva­ta­li, vi­še ni­smo ima­li ni udar­ca. Od šest po pod­ne do 11 sa­ti pre pod­ne na­red­nog da­na uhva­ti­li smo dvo­ci­fe­ni broj ša­ra­na, od ko­jih je naj­ma­nji imao 8 kg a naj­ve­ći 20,5 kg, a uz njih smo ima­li još se­dam ko­ma­da od pre­ko 15 kg, što je za je­ze­ro na kom smo pe­ca­li fe­no­me­na­lan ulov... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 457-)