Le­to de­fi­ni­tiv­no ni­je naj­bo­lji deo go­di­ne za ri­bo­lov sa mor­ske oba­le, po­go­to­vo u tu­ri­stič­kim cen­tri­ma, u ko­ji­ma ta­da vla­da ve­li­ka gu­žva. Da stvar bu­de još go­ra, osim sa tim pro­ble­mom, mi pro­seč­ni slat­ko­vod­ni ri­bo­lov­ci sa­da tre­ba da se iz­bo­ri­mo i sa manj­kom vre­me­na, sa­mo­po­u­zda­nja, is­ku­stva u pe­ca­nju na mo­ru i od­go­va­ra­ju­ćeg pri­bo­ra. Je­dan od do­brih na­či­na da sa svim tim ote­ža­va­ju­ćim okol­no­sti­ma iza­đe­mo na kraj je da pe­ca­mo ona­ko ka­ko naj­bo­lje zna­mo i ume­mo

Jed­na od ve­li­kih ri­bo­lo­vač­kih isti­na – da to što ne­ko do­bro pe­ca na slat­koj vo­di uop­šte ne zna­či da će bi­ti us­pe­šan na mo­ru – u pot­pu­no­sti je pri­men­lji­va na moj slu­čaj. Moj mor­ski ri­bo­lov se de­ce­ni­ja­ma uglav­nom svo­dio na lov pre­ko pr­sta, iz gu­me­nog deč­jeg čam­ca, a naj­ve­ći ulov bi­lo mi je ne­ko­li­ko le­pih ora­da, ko­je sam sko­ro slu­čaj­no uhva­tio pre ne­ko­li­ko go­di­na. Kao i ve­ći­nu dru­gih ko­le­ga sa »kon­ti­nen­ta«, i me­ne su u to­me da se »raz­ma­šem« umno­go­me spre­ča­va­la ra­zna ogra­ni­če­nja, npr. u ko­li­či­ni opre­me ko­ju je na go­di­šnji od­mor mo­gu­će po­ne­ti (a ko­ja je uz to uglav­nom ma­nje ili vi­še neo­d­go­va­ra­ju­ća), ili u vre­me­nu (ve­ći­na gra­đa­na Sr­bi­je ko­ji na od­mor idu u raz­li­či­tim tu­ri­stič­kim aran­žma­ni­ma osta­je na mo­ru sve­ga 10-12 da­na, a pri tom, na­rav­no, sa­mo ma­li deo tog vre­me­na mo­že da odvo­ji za ri­bo­lov zbog broj­nih ne­iz­be­žnih po­ro­dič­nih i dru­gih oba­ve­za i ak­tiv­no­sti). No mi­slim da je naj­ve­ći pro­blem, ipak, u na­šem ne­po­zna­va­nju mo­ra i mor­skog ri­bo­lo­va, te u to­me što se sle­po dr­ži­mo pra­vi­la pe­ca­nja na slat­kim vo­da­ma.

PRO­ŠLE GO­DI­NE SAM DO­NE­KLE us­peo da pro­bi­jem tu ba­ri­je­ru, ali me je to ko­šta­lo mno­go vre­me­na, ener­gi­je i pri­bo­ra. Po­ku­šao sam naj­pre vi­še va­ri­jan­ti ri­bo­lo­va na ne­ko­li­ko lo­ka­ci­ja na pod­ruč­ju Bu­dve (gde već go­di­na­ma le­tu­jem) od rta Za­va­la do Ra­fa­i­lo­vi­ća, i pri tom is­ki­dao bu­kval­no sva olo­va, de­se­tak va­ra­li­ca i sko­ro sve hra­ni­li­ce ko­je sam po­neo (pe­de­se­tak ko­ma­da), uz po­ra­ža­va­ju­ći re­zul­tat, jer sam od svih va­ri­jan­ti ri­bo­lo­va je­di­no bio re­la­tiv­no us­pe­šan u pe­ca­nju pre­ko pr­sta, sa go­re­po­me­nu­tog deč­jeg čam­ca i sa oba­le (pla­že). No kao i sva­ki put ka­da sve op­ci­je bu­du na iz­ma­ku, se­tio sam se jed­nog od omi­lje­nih pi­ta­nja–sa­ve­ta Dra­ga­na Ga­ce Pa­ni­ća, do­a­je­na na­šeg tak­mi­čar­skog ri­bo­lo­va: »Či­ko, je­si sve pro­bao?«. Ta do­sko­či­ca, ko­ja je me­đu tak­mi­ča­ri­ma u pe­ca­nju na plo­vak odav­no ušla u le­gen­du, na­te­ra­la me je da raz­mi­slim, a ka­da sam to uči­nio, shva­tio sam da u tom sil­nom lu­ta­nju od me­sta do me­sta i od teh­ni­ke do teh­ni­ke ni­sam pro­bao, ve­ro­va­li ili ne, osim mu­ši­ča­re­nja, ko­je ne upra­žnja­vam, je­di­no kla­sič­ni fi­der, već pu­nu de­ce­ni­ju me­ni naj­o­mi­lje­ni­ji na­čin pe­ca­nja!

I ta­ko sam pro­šlog le­ta, po­sled­njeg da­na svog bo­rav­ka na mo­ru, pr­vi put za­ba­cio fi­der ona­ko ka­ko to či­nim u Sr­bi­ji, i to na­sred pla­že, na ma­nje od sto me­ta­ra od sme­šta­ja. Te ve­če­ri, po­sle to­li­ko go­di­na na­su­mič­nih i ma­hom sa­svim ne­u­spe­šnih po­ku­ša­ja da pro­na­đem ne­ki efi­ka­san pri­stup, ot­krio sam ko­li­ko je fi­der na mo­ru in­te­re­san­tan i ko­li­ko mo­že da bu­de us­pe­šan. Na­ža­lost, kao što vam je iz pret­hod­no na­pi­sa­nog ja­sno, ni­sam imao vi­še ni hra­ni­li­ca ni vre­me­na da svo­je ot­kri­će pro­du­bim...

ALI TO JE BI­LO SA­SVIM do­volj­no kao mo­tiv da se za ovu se­zo­nu bo­lje pri­pre­mim. Po­neo sam pre sve­ga fi­der štap (Ben­zar Com­pe­ti­tion Fe­e­der od 3,6 m), te do­volj­no hra­ni­li­ca i pri­hra­ne (Gol­den Fish), uglav­nom one sa aro­mom si­ra, ko­ju mno­ge mor­ske ri­be ko­je se lo­ve sa oba­le vo­le. I sve to is­po­sta­vi­lo se kao pun po­go­dak!

Sva­ko­dnev­ni ju­tar­nji iz­la­sci na vo­du bi­li su vr­lo uspe­šni i do­no­si­li su vr­lo ra­zno­vr­sne ulo­ve, a pe­ca­nje u ra­nim sa­ti­ma bi­lo je sa­svim do­volj­no da se na­u­ži­vam i isto­vre­me­no mi je osta­vlja­lo do­volj­no vre­me­na za po­ro­di­cu i sve za go­di­šnji od­mor uobi­ča­je­ne ak­tiv­no­sti. Ju­tar­nji cug se po­ka­zao kao vr­lo iz­da­šan, bu­du­ći da sam od 5 do 7,30 č lo­vio u pro­se­ku iz­me­đu 20 i 30 ri­ba... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 461-)