Mo­der­ni ri­bo­lov sa hra­ni­li­com u ve­li­kom bro­ju slu­ča­je­va pod­ra­zu­me­va pre­zen­ta­ci­ju u ko­joj na­mam­če­na udi­ca le­ži na sa­mom dnu. Ali ve­o­ma če­sto ri­ba znatno bo­lje re­a­gu­je na ma­mac ko­ji je ma­lo iz­dig­nut u od­no­su na pod­lo­gu ili prid­ne­nu ve­ge­ta­ci­ju. Za­to se ra­zni pli­va­ju­ći mam­ci i po­di­za­či sve vi­še ko­ri­ste na mnoge na­či­ne, sa­mo­stal­no ili u kom­bi­na­ci­ji sa to­nu­ćim

Fi­der je teh­ni­ka ko­ja ima ne­bro­je­no mno­go pred­no­sti ne sa­mo u od­no­su na kon­ven­ci­o­nal­ne (tra­di­ci­o­nal­ne) vi­do­ve ri­bo­lo­va, već i u po­re­đe­nju sa dru­gim mo­der­nim na­či­ni­ma pe­ca­nja. Ipak ni ovaj sa­vre­me­ni ri­bo­lov sa hra­ni­li­com i šta­po­vi­ma ose­tlji­vih a ja­kih pu­nih vr­ho­va ni­je još raz­vi­jen do te me­re da bi se mo­gao sma­tra­ti mak­si­mal­no efi­ka­snim (i ve­ro­vat­no ni­ka­da ne­će ni bi­ti), a je­dan od raz­lo­ga za to je su­štin­ske pri­ro­de. Na­i­me, fi­de­rom se pe­ca pri dnu, a ri­ba ni­je baš sva­ki put u toj zo­ni. Dok plo­vak da­je pri­li­ku za pre­tra­ži­va­nje raz­li­či­tih slo­je­va vo­de, sa hra­ni­li­com to u na­če­lu ni­je mo­gu­će, ali je­ste mo­gu­će, i če­sto neo­p­hod­no, ma­mac iz­di­ći iz­nad dna bar ne­ko­li­ko cen­ti­me­ta­ra, a ne­ka­da i mno­go vi­še. Sa­mo ra­sto­ja­nje od mam­ca do dna od­re­đu­je­mo du­ži­nom pred­ve­za (tj. de­la stru­ne od hra­ni­li­ce do udi­ce), ali da bi ma­mac ostao na toj uda­lje­no­sti, mo­ra­mo upo­tre­bi­ti po­di­za­če.

PO­DI­ZA­ČI­MA SE U RI­BO­LO­VAČ­KOM žar­go­nu na­zi­va­ju ra­zni pli­va­ju­ći mam­ci ko­ji mo­gu bi­ti pot­pu­no pri­rod­ni, pre­ra­đe­ni (de­li­mič­no pri­rod­ni) i ve­štač­ki, kao i do­da­ci ko­je ri­ba ne uzi­ma, ali po­di­žu na­mam­če­nu udi­cu sa dna. Sam ter­min je pre­u­zet iz ša­ran­skog ri­bo­lo­va, ko­ji je bli­zak »ro­đak« fi­de­ra, a u kom se po­di­za­či mam­ca ve­o­ma če­sto ko­ri­ste. Neo­p­hod­ni su za us­pe­šan ri­bo­lov u si­tu­a­ci­ja­ma ka­da se lo­vi na mu­lje­vi­tom dnu, za­tim na dnu ko­je je ob­ra­slo pod­vod­nom ve­ge­ta­ci­jom, kao i me­đu pre­pre­ka­ma (gra­njem, ka­me­njem, ste­na­ma...) ko­je mo­gu ote­ža­va­ti ri­bi uoča­va­nje i uzi­ma­nje to­nu­ćeg mam­ca. Osim to­ga, mo­gu da bu­du ve­o­ma ko­ri­sni na te­re­ni­ma na ko­ji­ma je ve­li­ka po­pu­la­ci­ja ame­rič­kih so­mi­ća (cver­gla­na) i gla­vo­ča, dve­ju broj­nih i ala­vih vr­sta, ko­je se dr­že dna i agre­siv­nim uzi­ma­njem ma­ma­ca ne­ret­ko one­mo­gu­ća­va­ju sva­ki lov krup­ni­jih, fi­de­ra­ši­ma za­ni­mlji­vih ri­ba.

KAO PRI­ROD­NI PO­DI­ZAČ ko­ri­ste se ka­ste­ri (uča­u­re­ni me­sni cr­vi), i to što tam­ni­ji. Naj­bo­lje ih je do­dat­no pro­su­ši­ti na pro­ma­ji, ta­ko da po­sta­nu pot­pu­no pli­va­ju­ći. Ta­kvi ka­ste­ri se mo­gu ko­ri­sti­ti sa­mo­stal­no ili u kom­bi­na­ci­ji sa dru­gim sit­ni­jim mam­ci­ma, kao što su ži­vi cr­vi, pin­ki­ji, ko­ma­di­ći ve­ćih gli­sta i ce­le ma­nje gli­ste. Ri­be ve­o­ma ra­do uzi­ma­ju ča­u­re, pre sve­ga za­to što su na ta­kvu hra­nu na­vik­nu­te, a je­di­na ma­na ka­ste­ra je što je krt i što mu je op­na tan­ka, pa se la­ko ski­da sa udi­ce. Pre­te­žno se ko­ri­sti za lov bo­dor­ke, de­ve­ri­ke i dru­gih vr­sta be­le ri­be, ma­da na kom­bi­na­ci­ju ne­ko­li­ko ka­ste­ra i ži­vih cr­va ume da uda­ri i ša­ran.

NAJ­ČE­ŠĆE KO­RI­ŠĆE­NI PRE­RA­ĐE­NI (TZV. PO­LU­PRI­ROD­NI) po­di­za­či su zr­na eks­pan­di­ra­nih (»na­du­va­nih«) ži­ta­ri­ca, po­naj­pre pi­rin­ča i ku­ku­ru­za. Eks­pan­di­ra­ni pi­ri­nač se u pro­dav­ni­ca­ma »zdra­ve hra­ne« mo­že pro­na­ći u pri­rod­noj va­ri­jan­ti (be­le bo­je i bez mi­ri­sa) ... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 463-)