Ne­mo­guć­nost da pre­ko da­na iza­đu na kraj sa ne­ve­ro­vat­no broj­nim i do­sad­nim »pe­še­vi­ma« i da na­đu na­čin da po ma­loj i bi­stroj vo­di na Sa­vi sa ka­kvim-ta­kvim uspe­hom pe­ca­ju be­lu ri­bu, na­ve­la je mno­ge ri­bo­lov­ce iz Be­o­gra­da se okre­nu ri­bo­lo­vu po mra­ku. Oni upor­ni i sprem­ni da eks­pe­ri­men­ti­šu do­šli su br­zo do do­bit­ne stra­te­gi­je

Ka­da sam sveo uti­ske po­sle ne­ko­li­ko ve­čer­njih pe­ca­nja be­le ri­be fi­der teh­ni­kom na Sa­vi kod Be­o­gra­da to­kom pr­ve po­lo­vi­ne ok­to­bra, re­šio sam da pro­bam da is­pra­vim gre­ške ko­je sam pret­hod­no pra­vio i da po­ku­šam da do­bi­jem ne­ku krup­nu mre­nu. Pr­vo sam osnov­ni naj­lon od 0,18 mm za­me­nio za »broj« de­bljim (preč­ni­ka 0,20 mm), za­tim sam isto ura­dio sa pred­ve­zi­ma (ume­sto mo­no­fi­la pro­me­ra 0,14 mm uzeo sam onaj od 0,16 mm), a ži­ča­ne udi­ce ve­li­či­ne 16 za­me­nio sam ko­va­ni­ca­ma VMC 7005, ve­li­či­ne 14 (ko­je će se od­lič­no po­ka­za­ti).

NA­KON NE­KO­LI­KO DA­NA sam po­no­vo iza­šao na vo­du, ali me je na me­stu na ko­je sam naj­pre oti­šao do­če­ka­la ja­ka ko­ša­va, ko­ja je pra­vi­la ve­li­ke ta­la­se, pa mi je bi­lo ja­sno da tu od pe­ca­nja ne­ma ni­šta. Iako sam bio to­li­ko raz­o­ča­ran da sam po­mi­šljao da se od­mah vra­tim ku­ći, ipak sam se za­pu­tio do re­zer­vne po­zi­ci­je, na ko­joj ni­sam na­me­ra­vao da se du­go za­dr­ža­vam. Ali, na mo­je ve­li­ko iz­ne­na­đe­nje, ve­tra tu uop­šte ni­je bi­lo, pa sam se br­zo ras­pa­ko­vao i re­šio da sve od­ra­dim ka­ko tre­ba i da sa­če­kam do­volj­no du­go da vi­dim ho­će li se ri­ba ja­vi­ti.

Ve­li­ku hra­ni­li­cu, na­me­nje­nu start­nom pri­hra­nji­va­nju, iz­ba­cio sam de­se­tak pu­ta na­pu­niv­ši je pri­ma­mom na­pra­vlje­nom od jed­na­kih de­lo­va ku­pov­ne bra­šna­ste hra­ne sa mi­ri­som si­ra i te­ške ze­mlje, uz do­da­tak po­ve­će ko­li­či­ne ži­vih cr­va, ku­va­ne ko­no­plje i mi­kro­pe­le­ta, a on­da sam sa­če­kao da se sa­svim smrk­ne i ta­da po­čeo sa pe­ca­njem. Pre pri­hra­nji­va­nja sam na oba­li za­bo dva ko­či­ća, je­dan kraj se­be, a je­dan na ra­sto­ja­nju od 40 m, ka­ko bih mo­gao da raz­me­ra­vam naj­lon na­kon even­tu­al­nog ki­da­nja i ta­ko stal­no pe­cam na is­toj da­lji­ni (to mi je bi­lo od ve­li­ke ko­ri­sti, jer je vr­lo te­ško u mr­klom mra­ku zna­ti gde nam na iole ve­ćoj dis­tan­ci si­stem tač­no pa­da, a bez za­ba­ci­va­nja u istu zo­nu šan­se za ulov dra­stič­no opa­da­ju).

RI­BA SE UBR­ZO JA­VI­LA. Naj­pre su do­šle ma­le mre­ne, go­ve­dar­ke i osta­la sit­než, ali sam po­tom po­čeo da do­bi­jam i krup­ni­je mre­ne, no­sa­re, pa i le­pe de­ve­ri­ke. Če­sto sam za­ba­ci­vao... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 466-)