Op­šte je po­zna­to da ni ta­mo gde ima mno­go ri­be ni­je uvek la­ko na­pu­ni­ti ču­var­ku, jer na ri­blji ape­tit i pri­su­stvo na ne­kom me­stu uti­če ve­o­ma mno­go fak­to­ra ko­ji se ne­ret­ko me­nja­ju iz da­na u dan. Ovaj je bio pri­lič­no te­žak, ali su upor­ni maj­sto­ri ipak na­šli for­mu­lu uspe­ha

SAva

Tre­će no­vem­bar­ske su­bo­te kom­pa­ni­ja Nor­mark Adri­a­tik, re­gi­o­nal­ni di­stri­bu­ter vi­še re­no­mi­ra­nih rob­nih mar­ki (Ra­pa­la, Shi­ma­no, Su­fix, Storm, Blue Fox, Carp Spi­rit, Pla­no, Hum­ming­bird, Min Kot­ta, Dyna­mi­te Ba­it...), pri­re­di­la je, u Za­gre­bu, za svo­je po­slov­ne part­ne­re, sa­da već tra­di­ci­o­nal­nu jed­no­dnev­nu pro­mo­ci­ju no­vi­te­ta za na­red­nu go­di­nu, na ko­joj je pred­sta­vljen ve­li­ki broj atrak­tiv­nih pro­iz­vo­da o ko­ji­ma će­mo suk­ce­siv­no pi­sa­ti u na­red­nim bro­je­vi­ma.

A da sve ne osta­ne sa­mo na te­o­ri­ji, is­ko­ri­stio sam pri­li­ku da već sle­de­ćeg da­na odem u ri­bo­lov na je­dan te­ren na ko­me do ta­da ni­sam ni­ka­da bio, na­rav­no sa pri­ja­te­ljem i stal­nim sa­rad­ni­kom na­šeg li­sta Ni­no­sla­vom Ža­ga­rom, jed­nim od naj­ce­nje­ni­jih fi­de­ra­ša sa pod­ruč­ja biv­še Ju­go­sla­vi­je. I nje­mu i me­ni do­ma­ći­ni su na Sa­vi, ma­lo niz­vod­no od Za­gre­ba, tač­ni­je ne­da­le­ko od Ve­li­ke Go­ri­ce, kod se­la Bu­ke­vje, bi­la dvo­ji­ca ta­ko­đe vr­snih ri­bo­lo­va­ca – Dra­gu­tin Be­ga­no­vić i Bra­slav Se­ver, a na­šu eki­pu su či­ni­li i Ža­ga­rov pri­ja­telj Zlat­ko No­vak, i na­rav­no ne­iz­be­žni sa­rad­nik Lu­di Gnji­da, ko­ji je ovaj ri­bo­lov is­ko­ri­stio da sni­mi još je­dan od svo­jih ve­o­ma gle­da­nih fil­mo­va (sa Ža­ga­rom u glav­noj ulo­zi), ali i za­ni­mljiv pri­log za pr­vo de­cem­bar­sko iz­da­nje TV emi­si­je Kon­tra (ko­je će bi­ti emi­to­va­no na­red­ne sed­mi­ce na Agro TV, a ne­što ka­sni­je po­sta­vlje­no i na in­ter­net ka­nal Ju­tjub).

KA­DA SMO PRE IZ­LA­SKA sun­ca sti­gli na de­snu oba­lu Sa­ve, na­i­šli smo na oče­ki­van ali ne baš pri­ja­tan pri­zor. Ka­ko mi je Ža­gar i na­ja­vio, oba­la je bi­la iz­ra­zi­to blat­nja­va, što je na Sa­vi uobi­ča­je­no, ne sa­mo zbog ne­dav­nih obil­nih ki­ša na tom te­re­nu, već i zbog če­stih iz­ra­že­nih osci­la­ci­ja vo­do­sta­ja, pa se či­ni­lo da će­mo ve­o­ma br­zo svi bi­ti ka­lja­vi od gla­ve do pe­te. No Bra­slav i Dra­gu­tin su kao i uvek – ka­ko su mi ka­sni­je ob­ja­sni­li – po­ne­li alat bez kog se tu ne ide na vo­du – lo­pa­tu, ko­jom su na me­sti­ma sa ko­jih će se pe­ca­ti ski­nu­li me­ka­nu i mo­kru ze­mlju, stvo­riv­ši ta­ko za ma­nje od 20 mi­nu­ta znat­no bo­lje uslo­ve za sve nas, i ri­bo­lov je mo­gao da poč­ne.

Pret­hod­nih da­na su Se­ver i Be­ga­no­vić tu od­lič­no pro­šli na da­lji­ni od oko 30 m, gde je du­bi­na pri tre­nut­nom vo­do­sta­ju bi­la oko 3 m, pa ni­je bi­lo po­tre­be za eks­pe­ri­men­ti­sa­njem i tra­že­njem lo­vi­ne. A ka­ko je ovaj te­ren po­znat po to­me što se na nje­mu naj­če­šće pe­ca ra­zna krup­na be­la ri­ba, pre sve­ga de­ve­ri­ka, mre­na i plo­ti­ca... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 468-)