Iako se ta­mo gde ih ima mno­go i ba­bu­ška i dru­gi ma­nji ci­pri­ni­di mo­gu od­lič­no lo­vi­ti na raz­ne mam­ce, vr­lo če­sto sve te ri­be ume­ju da bu­du ve­o­ma iz­bir­lji­ve i da na ne­ki ma­mac re­a­gu­ju mno­go bo­lje ne­go na sve osta­le, ali i da pro­me­ne je­lov­nik usred da­na, bez ika­kvog na­ma ja­snog raz­lo­ga. Za­to se za sva­ko pe­ca­nje tre­ba do­bro spre­mi­ti, a u ovom pe­ri­o­du to pod­ra­zu­me­va da je po­želj­no da pri ru­ci ima­mo bar ne­ko­li­ko po­sla­sti­ca ko­ji­ma ša­ran­ske vr­ste te­ško odo­le­va­ju

Je­sen je vre­me ka­da ja­ta mir­nih ri­ba, pra­te­ći svoj bi­o­lo­ški sat, po­či­nju in­ten­ziv­no da se hra­ne ka­ko bi se ade­kvat­no pri­pre­mi­la za zi­mu. Za nas ri­bo­lov­ce ba­bu­ška je naj­za­ni­mlji­vi­ja, kao naj­ra­pro­stra­nje­ni­ja vr­sta iz ša­ran­skog ro­da, ali i naj­ha­la­plji­vi­ja. Ve­ći­na ko­le­ga, čak i onih sa krat­kim sta­žom, zna ko­ji se mam­ci za nju ko­ri­ste u raz­li­či­tim pe­ri­o­di­ma go­di­ne. Ipak, evo ma­log pod­set­ni­ka, uz kre­a­tiv­ne do­pu­ne, ko­je će sa­svim si­gur­no do­pri­ne­ti da ulo­vlje­ne ri­be bu­du ne­što krup­ni­je, ču­var­ke pu­ni­je, a za­do­volj­stvo na vo­di ve­će.

CR­VE­NE GLI­STE su u svim va­ri­jan­ta­ma (krup­ne, sit­ne, ka­li­for­nij­ske, ho­land­ske, šum­ske, »po­mi­ja­re«...), to­kom ce­le se­zo­ne, ma­mac broj je­dan za ba­bu­šku. Pri­rod­na su hra­na, pa ih ri­be la­ko pri­hva­ta­ju. Ali ka­da do­đe je­sen, tre­ba ih ma­lo »do­te­ra­ti i po­ja­ča­ti« ka­ko bi pred­sta­vlja­le krup­ni­ji i »mr­sni­ji« za­lo­gaj za po­me­nu­tog ri­bljeg sva­što­je­da. Kom­bi­na­ci­je gli­ste sa pin­ki­jem, u cr­ve­no obo­je­nim cr­vom ili ka­ste­rom (ča­u­rom) od­li­čan su iz­bor jer su pre­ve­li­ki ma­mac za sit­nu be­lu ri­bu, a ba­bu­ška i dru­gi krup­ni­ji ci­pri­ni­di ga lak­še uoča­va­ju.

MR­TVI BE­LI CR­VI (po­pa­re­ni ili smr­znu­ti) iz ne­kog su raz­lo­ga sit­ni­jim ri­ba­ma ma­nje pri­ma­mlji­vi od ži­vih, ali za­to ih krup­ni­je ba­bu­ške pro­sto obo­ža­va­ju. Ka­da se cr­vi umr­tve, iz­du­že se i po­sta­nu mli­ta­vi, mno­go spo­ri­je to­nu, a na­kon što pad­nu na dno, i u sla­bom to­ku iza­zov­no le­lu­ja­ju i de­lu­ju ve­o­ma atrak­tiv­no. Na udi­cu se mo­že po­sta­vi­ti je­dan ko­mad, dva ili vi­še njih (»ru­ža«), even­tu­al­no u kom­bi­na­ci­ji sa dru­gim me­snim mam­ci­ma (ka­ste­rom, gli­stom...), sa pre­ra­đe­nim (npr. pe­le­ti­ma) ili zr­ne­vljem.

HLEB ni­ka­da ne tre­ba za­po­sta­vi­ti, jer je lo­van u svim go­di­šnjim do­bi­ma. Po­red naj­po­pu­lar­ni­jeg hleb­nog mam­ca, tzv. ru­že, te ne­pre­va­zi­đe­nog valj­ka, od­lič­ne re­zul­ta­te mo­že da­ti i »sred­nje re­še­nje«, ko­je kre­a­tiv­ni­ji i mo­der­ni­ji ri­bo­lov­ci već ne­ko­li­ko go­di­na ra­do ko­ri­ste. Hleb­ni »pe­le­ti«,zum­ba­ma (»ka­li­bra­to­ri­ma«), na udi­ci na­bu­bre, a mir­ne ri­be, uklju­ču­ju­ći ba­bu­šku, pri­vla­če i iz­gle­dom i uku­som. Sem obič­nog hle­ba, do­bar ma­mac mo­že bi­ti i ne­ki od ri­bo­lo­vač­kih hle­bo­va (pre­po­ru­ču­jem do­ma­ći, ni­ške fir­me Eagle Eye), ko­ji su pre sve­ga na­me­nje­ni za sko­ba­lja, plo­ti­cu i mre­nu, ali ih ra­do uzi­ma­ju i dru­ge vr­ste ri­ba, uklju­ču­ju­ći i »ba­bu«. (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 413-)