Koliko pecanje može biti teško i na ribom prebogatim vodama odlično znaju sve šarandžije koje redovno idu na »uhvati i pusti« jezera, na kojima i vrhunski znalci mogu ostati bez trzaja kada riba nije zainteresovana za hranu. Ali i kada se čini da rešenja nema, nekome se posreći da otkrije formulu uspeha, koja može biti i sasvim suprotna pravilima kojih se većina ribolovaca na takvim vodama drži
Nakon nekoliko ribolovnih kampanja van naše zemlje, Mivardi tim Srbija, ovog puta u kompletnom sastavu, odlučio se za jednodnevno pecanje na jezeru Čepel u Zrenjaninu. Trenutno jedno od najlepših šaranskih jezera u Vojvodini, sa dubinama do 11 metara i izraženim plićim delovima (sprudovima) na kojima šarandžije najčešće pokušavaju da prevare vodenu lisicu, odskora posećuju i ribolovci iz drugih država. Nastalo eksploatacijom peska i nadolaženjem podzemnih voda, zauzima površinu od oko 10,6 hektara, a osim šarana i amura, koji su nama najinteresantniji, nastanjuju ga i tolstolobik, štuka, som, smuđ, zlatni karaš, babuška, deverika, krupatica, bodorka, linjak i crvenperka. Na jezeru su svoj mir pronašli galebovi, labudovi, ćubasti gnjurci i druge vrste ptica. Na njemu ima 18 pozicija za pecanje i sve su napravljene i raspoređene po pravilima Svetske federacije za sportski ribolov na slatkim vodama (FIPSed). Čepel je postao mesto gde uživaju ne samo ribolovci već i njihovi prijatelji i članovi porodice koji ne moraju obavezno biti ljubitelji ribolova.
BOKS IZ KOG SMO PECALI Zoran Slavković i ja je kao i svakog prethodnog puta bio za to pravi primer, pun dobrih ljudi koji su sa nama uživali u prirodi, ukusnoj hrani i velikim primercima šarana. Ovog puta odlučili smo se za poziciju broj 15, koja se odlikuje dobrom konfiguracijom za šaranski ribolov. Dogovor je bio da napravimo samo jedno hranilište na sprudu udaljenom čak 120 m od obale, što je za većinu ribolovaca izuzetno zahtevna daljina te se često odlučuju za platoe, koji su bliže. Plasiranje samog mamca je lakši deo posla, ali precizno hranjenje na toj daljini mnogima predstavlja ozbiljan problem. To smo u ovom slučaju videli kao našu prednost, koju je trebalo iskoristiti. Oprema je morala da našu nameru isprati, tako da smo koristili štapove Century C2, mašinice Shimano Aero Technium i robusni rod-pod Meccanica Vadese Nick 95 Evolution, koji je sposoban da nosi takvu »tešku artiljeriju«.
ČINJENICA DA JE VIŠE OD POLA EKIPA na netom završenom, 72 sata dugom takmičenju, održanom na jezeru pre našeg dolaska, ostalo bez ulova – nedvosmisleno je ukazivala da je riba izuzetno obazriva i ne previše zainteresovana za hranu, pa smo procenili da u takvim uslovima treba probati privući je dobro izbalansiranim i jednostavnim spod-miksom, bez mnogo »hemije«. Opredelili smo se za dve vrste lako svarljivih bojlija sa aromom mesa odnosno voća u kombinaciji sa kukuruzom šećercem. Čim smo stigli na poziciju, oko 18 č, najpre smo želeli da se uverimo u tačnu daljinu platoa na kom smo nameravali da lovimo, tako da smo marker štapom »izmarkerisali« (tj. prepipali) dno u toj zoni, i tek kada smo bili potpuno sigurni u to kakva je zaista konfiguracija, krenuli smo s razmeravanjem najlona, a onda spod štapom dobro nahranili odabrani »spot« i zabacili štapove.
Prva tri sata prošla su bez ikakvih dešavanja, pa smo se već spremali da prekontrolišemo mamce i ponovo zabacimo dok se noć sasvim ne spusti, kada se, na našu sreću, indikator oglasio. Riba je uzela bojli s aromom jagode i u momentu nam popravila raspoloženje, a još više kada se našla u meredovu i potom na obali.
NAHRANILI SMO PONOVO TU TAČKU i tokom noći dežurali na smenu, te s vremena na vreme prezabacivali i menjali mamce, ali bez rezultata, pa smo shvatili da ta noć neće biti uspešna. Nakon svitanja smo se dogovorili da probamo da malo jače nahranimo spot, jer nam je bilo ostalo manje od 12 sati do kraja pecanja, tako da je bilo krajnje vreme da probamo da preduzmemo nešto što će doneti promenu, tj. eventualno privući ribu na naše hranilište.
Kolega sa pozicije 1 se prvi upisao, odmah posle našeg hranjenja, nakon kog je bilo primetno da je riba postala malo aktivnija, a poneki bi se šaran i izbacio, ulepšavajući time dodatno već vrlo lep izlazak sunca.
TRI SATA KASNIJE RIBA JE POČELA da se kupa na našem hranilištu, ali i dalje nije bilo udaraca. Bila je očigledno u gornjem sloju vode i ništa što smo do tada pokušali očigledno je nije dovoljno interesovalo da bi odlučila da se spusti ka dnu. Ali tada smo se setili da smo poneli i nešto peleta za prihranjivanje, koje smo pomešali samo sa šećercem kako bismo prilikom hranjenja stvarali u vodi »maglu« i tako možda privukli ribu da prati taj trag ka dnu.
To nam se isplatilo, jer smo već nakon što smo izbacili desetak »raketa« te mešavine imali prvi udarac. I istog časa bilo je jasno da je na štapu riba koja će vrlo teško dozvoliti da bude izvađena i slikana, jer je tako silovito vukla tamo gde je ona htela, pritom se sve vreme držeći dna, da sam u jednom momentu pomislio da na štapu nemam šarana već soma... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 619, od 13.3.2024.-)