Počelo je s »lubenicom«

Ve­li­ka eks­pan­zi­ja me­tod va­ri­jan­te mo­der­nog ri­bo­lo­va s hra­ni­li­com, ko­jom se ci­lja­no lo­ve krup­ni­ji ci­pri­ni­di, ka­ko na ma­lim za­tvo­re­nim vo­da­ma (tj. na re­vi­ri­ma »uhva­ti i pu­sti« ti­pa), ta­ko i na otvo­re­nim, uči­ni­la je da se pri­se­ti­mo da su ne­ki ele­men­ti ta­kvog pri­stu­pa i po­je­di­ni de­lo­vi pri­bo­ra (pre sve­ga hra­ni­li­ce) de­ce­ni­ja­ma ko­ri­šće­ni na re­ka­ma i ka­na­li­ma u na­šoj ze­mlji i okru­že­nju

Na­sta­nak fi­der ri­bo­lo­va i svih bit­nih ele­me­na­ta pri­bo­ra i opre­me ko­ji se za nje­ga ko­ri­ste ve­zu­je se za En­gle­sku. Me­đu­tim, na osno­vu vla­sti­tog is­ku­stva i uvi­da, ube­đen sam da su srp­ski i ma­đar­ski fi­de­ra­ši što­šta una­pre­di­li, a po­ne­što i smi­sli­li (ko­li­ko god to pre­ten­ci­o­zno mo­žda zvu­ča­lo), i to pre sve­ga u ve­zi s hra­ni­li­ca­ma ko­je se ko­ri­ste za me­tod-fi­der pri­stup.

KO­LI­KO ME SE­ĆA­NJE SLU­ŽI, PR­VE hra­ni­li­ce ko­je sam vi­deo u ri­bo­lo­vač­kim rad­nja­ma i na vo­di bi­le su raz­li­či­te va­ri­jan­te po­pu­lar­nih »lu­be­ni­čar­ki«, ko­je su uglav­nom bi­le ili do­ma­će iz­ra­de ili šver­co­va­ne iz su­sed­ne Ma­đar­ske. To su hra­ni­li­ce in-lajn ti­pa, s re­bri­ma ili spi­ra­lom od ži­ce, te pla­stič­nom cev­či­com (kroz ko­ju pro­la­zi osnov­ni naj­lon) pro­vu­če­nom kroz cen­tar po uz­du­žnoj osi, dok je olov­no ote­ža­nje ili na kra­je­vi­ma, ili – kod una­pre­đe­nog mo­de­la, ko­ji je pr­vi po­čeo da pra­vi obre­no­vač­ki AS – u sre­di­ni. Ova hra­ni­li­ca je pra­vlje­na u mno­go raz­li­či­tih ver­zi­ja za­hva­lju­ju­ći do­mi­šlja­to­sti pro­iz­vo­đa­ča. Da­nas mi je žao što ni­sam us­peo da sa­ču­vam svo­ju ko­lek­ci­ju tih hra­ni­li­ca, a po­go­to­vo mo­de­la tog »iz­vor­nog« ti­pa. Nji­hov vr­lo bi­tan kva­li­tet u to vre­me bio je to što su bi­le jef­ti­ne, ali im je i upo­treb­na vred­nost bi­la ve­li­ka – bi­le su ot­por­ne, traj­ne i do­bro su dr­ža­le hra­nu, ma­da ta­da to za­pra­vo i ni­je bi­lo bit­no jer su za du­bin­sko pe­ca­nje ko­ri­šće­ne vr­lo le­plji­ve i ži­la­ve pri­ma­me, ko­je su se iz­u­zet­no spo­ro ota­pa­le i is­pa­da­le iz hra­ni­li­ce.

Glav­na ma­na kla­sič­nih »lu­be­ni­čar­ki« bi­lo je to što su se u te­ku­ćoj vo­di ko­tr­lja­le i što s nji­ma ni­je bi­lo la­ko za­ba­ci­va­ti na ve­će da­lji­ne, ali upr­kos to­me one su... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 629-)