Razrađivanje »zarđalog« mesta

Fi­der teh­ni­ka za­sno­va­na je na ve­o­ma pre­ci­znom pla­si­ra­nju pri­ma­me, i to pri sva­kom za­ba­ča­ju, či­me se br­zo stva­ra hra­ni­li­šte na dnu i ri­ba pod­sti­če da se na nje­mu za­dr­ži i in­ten­ziv­no ­hra­ni. Iole is­ku­sni fi­de­ra­ši, me­đu­tim, zna­ju da su šan­se za uspeh uvek ve­će ta­mo gde se re­dov­no pe­ca i sled­stve­no stal­no do­hra­nju­je, pa ja­ta ri­ba stek­nu na­vi­ku da na takvim po­zi­ci­jama bo­ra­ve ili da bar sva­ko­dnev­no na njih svra­ća­ju. No prem­da ni­je iz­ve­sno da će­mo po­ten­ci­jalnu lo­vi­nu br­zo pri­vu­ći na me­sto na kom du­že vre­me ni­je bi­lo ni­čeg za je­lo, uz pra­vi­lan pri­stup i ma­lo sre­će i to je mo­gu­će

Ne­ka­ko upra­vo u vre­me dok sam s pri­ja­te­lji­ma pe­cao na Dri­ni kod Še­pa­ka (o če­mu sam pi­sao u pro­šlom bro­ju Ri­bo­lo­va), si­tu­a­ci­ja je u ve­zi s mo­guć­no­sti­ma za ri­bo­lov po­če­la dra­stič­no da se me­nja i na Sa­vi i na Za­pad­noj Mo­ra­vi, te su uslo­vi od lo­ših po­sta­li op­ti­mal­ni. A čim se Sa­va znat­no iz­bi­stri­la i opa­la, pa­li su kod ver­zi­ra­nih fi­de­ra­ša i pr­vi le­pi ulo­vi. I na Za­pad­noj Mo­ra­vi se po­ja­ča­la ak­tiv­nost krup­ne i ra­zno­vr­sne be­le ri­be, ali to sam ipak pre sve­ga tre­ti­rao kao le­pu vest (zbog broj­nih dru­ga­ra iz tih kra­je­va, ko­ji­ma je to pri­li­ka da se na­pe­ca­ju, bu­du­ći da je ta re­ka to­kom let­njih me­se­ci ma­nje da­re­žlji­va) – od­la­zak ta­mo, na­i­me, ni­je mi zbog uda­lje­no­sti bio re­al­na op­ci­ja.

OSTA­LA MI JE, DA­KLE, SA­VA, PA JE tre­ba­lo sa­mo da se od­lu­čim na ko­ju ću lo­ka­ci­ju, jer su me pri­ja­te­lji sta­vi­li na slat­ke mu­ke. Čuo sam se sa Če­dom Sa­va­ti­ćem, ko­ji mi je po­slao sli­ku le­pog ulo­va ostva­re­nog u su­bo­tu, sa nje­go­vog spla­va u Za­bra­nu, uz po­nu­du da na­red­nog da­na ta­mo pe­cam sam, bu­du­ći da je on imao za­ka­za­no tak­mi­če­nje u me­tod fi­de­ru. Ali isto­vre­me­no me je po­zvao i Mar­ko Bu­da­ko­vić, s pred­lo­gom da sa sko­ro ce­lom eki­pom ko­ja je ne­de­lju da­na ra­ni­je bi­la na Dri­ni (s njim, Dra­ga­nom i Igo­rom, po­što je Go­ran, na­ža­lost, bio za­u­zet) ovog pu­ta iza­đe­mo na vo­du kod Bo­lje­va­ca.

Mo­gao sam s ve­li­kom iz­ve­sno­šću pret­po­sta­vi­ti šta me u ri­bo­lo­vač­kom smi­slu če­ka na obe­ma po­zi­ci­ja­ma. Če­da je pret­hod­nog da­na od­lič­no pe­cao i ta­ko na­hra­nio me­sto kva­li­tet­nom pri­ma­mom (jer sa­mo ta­kve ko­ri­sti), vo­do­staj je za to me­sto bio ide­a­lan, a uz to Sa­va u Za­bra­nu naj­če­šće da­je ve­ću ri­bu ne­go kod Bo­lje­va­ca. S dru­ge stra­ne, sa Mar­ko­vog spla­va već me­se­ci­ma ni­smo pe­ca­li, ali smo ču­li da su ne­ke na­še ko­le­ge (ina­če od­lič­ni fi­de­ra­ši) pret­hod­nih da­na ne­ko­li­ko sto­ti­na me­ta­ra niz­vod­ni­je do­sta do­bro pro­šli. Ima­ju­ći sve to u vi­du, bez dvo­u­mlje­nja sam se opre­de­lio za Bo­ljev­ce, jer mi je do­bro dru­štvo va­žni­je od do­brog ulo­va ostva­re­nog na­kon usa­mlje­nič­kog pu­nje­nja ču­var­ke i hva­lje­nja ta­ko ostva­re­nim ulo­vom (uz­gred, ne­spor­no je da je mno­go lak­še lo­vi­ti ka­da ne­ma uti­ca­ja dru­gih ri­bo­lo­va­ca oko me­sta na kom se pe­ca). A uz sve to, ose­ćao sam i ne­ku vr­stu mo­ral­ne oba­ve­ze da po­mog­ne­mo Mar­ku i Go­ra­nu (ko­ji su vla­sni­ci po­me­nu­tog spla­va u Bo­ljev­ci­ma) da se i to me­sto, po­sle du­že pa­u­ze, po­no­vo »raz­ra­di« ba­ca­njem ve­će ko­li­či­ne hra­ne. Oni su, na­i­me, to­kom pret­hod­nih se­zo­na svi­ma na­ma iz eki­pe ne­se­bič­no da­va­li na ko­ri­šće­nje svoj splav i sa nje­ga smo če­sto le­po pe­ca­li.

IAKO JE ZA ME­NE NE­SPOR­NO DA SAM IZ­BOR hra­ne ne mo­že ri­bo­lov uči­ni­ti uspe­šnim od­no­sno ne­u­spe­šnim, dr­žim se to­ga da pre sva­kog pe­ca­nja u gru­pi (ka­da lo­vi­mo je­dan po­red dru­gog) tre­ba da se uskla­di­mo, tj. do­go­vo­ri­mo ko­ju će­mo hra­nu ko­ri­sti­ti. Je­dan od raz­lo­ga za to le­ži u či­nje­ni­ci da svi iz is­ku­stva od­lič­no zna­mo da ako se ne­ko, pri­me­ra ra­di, opre­de­li za upo­tre­bu vr­hun­ske pri­ma­me i do­da­ta­ka, bi­lo ka­kva »skrom­na« va­ri­jan­ta kod dru­gih ko­le­ga te­ško da će da­ti do­bar re­zul­tat.

Ovog pu­ta i Mar­ko i ja smo se od­lu­či­li za kva­li­tet­ni­je kom­bi­na­ci­je, ali raz­li­či­tih ka­rak­te­ri­sti­ka. Isti­na, obo­ji­ca smo se la­ti­li »rat­nih re­zer­vi«, tj. ra­ni­je spre­mlje­nih sme­sa, ko­je ni­smo po­tro­ši­li na pret­hod­nim pe­ca­nji­ma, s tim što je nje­go­va hra­na bi­la s aro­mom si­ra (pre­te­kla sa Dri­ne, od pre se­dam da­na... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 630-)