Li­njak je po­sled­njih de­ce­ni­ja po­stao to­li­ko re­dak u vo­da­ma naj­ve­ćeg de­la Bal­kan­skog po­lu­o­str­va da ga čak ni mno­gi ri­bo­lov­ci sa vi­še­de­ce­nij­skim sta­žom ni­su ni­ka­da ulo­vi­li. Ko­li­ka je to šte­ta i ko­li­ko in­te­re­san­tan ri­bo­lov tog ci­pri­ni­da mo­že da bu­de po­ka­zu­je i ova re­por­ta­ža

Kra­jem pro­šlog mje­se­ca za­pu­tio sam se na jed­no ma­lo je­ze­ro u Vu­ko­vom Se­lu, po­red Za­pre­ši­ća, ne­da­le­ko od Za­gre­ba, uz sa­mu gra­ni­cu sa Slo­ve­ni­jom. Tom ma­le­nom sta­ja­ći­com, du­gač­kom 150-200 me­ta­ra, du­bo­kom od 1,7 m do 2,5 m, pu­nom ra­sti­nja i bo­ga­tom ra­znim vr­sta­ma ri­be, ko­ja ov­dje ima do­volj­no sklo­ni­šta i si­gur­no­sti, go­spo­da­ri ŠRU Štu­ka iz mje­sta Br­do­vec (sre­di­šta op­ći­ne ko­joj pri­pa­da Vu­ko­vo Se­lo). Naj­za­ni­mlji­vi­ji sta­nov­nik tog re­vi­ra je li­njak – po­o­dav­no vr­lo ri­jet­ka vr­sta u ve­ći­ni vo­da ko­je je svo­je­dob­no na­sta­nji­va­la (ne sa­mo u Hr­vat­skoj, već i u Sr­bi­ji – prim. ur.), ali ko­je ov­dje ima u pri­lič­no ve­li­koj ko­li­či­ni. To je po­stig­nu­to re­do­vi­tim po­ri­blja­va­njem, da­no­noć­nim pri­su­stvom ri­bo­ču­var­ske slu­žbe i is­klju­či­vo »uhva­ti i pu­sti« ri­bo­lo­vom, uz oba­ve­zni pod­me­tač (me­re­dov) i pod­lo­šku (ša­ran­ski du­šek) za ri­bu.

Linjak

Bu­du­ći da sam, da­ka­ko, do­šao ci­lja­no lo­vi­ti li­nja­ke, pri­pre­mio sam kom­bi­na­ci­ju hra­na ko­ja toj ri­bi pa­še – slat­ko-smrad­nu smje­su jed­nog ki­lo­gra­ma slat­ke hra­ne So­nu­ba­its Brown Crumb La­ke i iste ko­li­či­ne pri­ma­me So­nu­ba­its Swe­et Fis­hmeal, ko­ja sa­dr­ži po­do­sta ri­bljeg bra­šna, ali ta­ko­đer ima slat­ku no­tu.

LI­NJA­CI SU PLA­HE RI­BE, KO­JI­MA ne od­go­va­ra da im baš če­sto ne­što pa­da nad gla­vom. Za­to sam pri­mi­je­nio jed­nu tak­ti­ku pa­siv­ni­jeg start­nog pri­ma­mlji­va­nja, ko­ri­ste­ći se ve­ćom pro­vid­nom hra­ni­li­com vla­sti­te iz­ra­de i otvo­re­nih kra­je­va, iz ko­je sa­dr­žaj is­pa­da tek po pa­du na dno. Nju sam pu­nio go­re na­ve­de­nom smje­som, u ko­ju sam uba­cio do­sta še­ćer­ca i ži­vih cr­va, ko­ji iz­la­ze­ći po­ma­žu da se hra­na br­že otvo­ri. Naj­pri­je sam iz­ba­cio pet­na­e­stak ta­kvih hra­ni­li­ca, a po­tom sam pre­šao na ma­nju ka­ve­znu hra­ni­li­cu Pir­co­ni i po­čeo lo­vi­ti spo­rim rit­mom – iz­me­đu dva za­ba­ča­ja če­kao sam od oko 5 do čak 10 mi­nu­ta. I ta­ko su mi tu i ta­mo sme­ta­le cr­ven­per­ke, žu­to­o­ke i obi­lje dru­ge sit­ne ri­be, ko­ja zna bi­ti do­sad­na dok ne na­vra­te li­nja­ci, ali se to ipak mo­glo pod­ni­je­ti. Ja­sno, ni­sam ih če­kao bi­lo gdje, već uz ivi­cu ra­sti­nja, gdje sam pret­po­sta­vio da su nji­ho­vi pu­te­vi. Na­i­me, po­zna­to je da li­nja­ci u po­tra­gu za hra­nom uvi­jek idu istim sta­za­ma i ka­da tu na­i­đu na ne­što pri­ma­mlji­vo, sko­ro će si­gur­no to uze­ti.

HRA­NI­LI­CU SAM PU­NIO stan­dard­nom »sen­dvič me­to­dom« – naj­pri­je ma­lo hra­ne, pa ma­lo cr­va i opet ma­lo hra­ne, ko­jom bih za­tvo­rio cr­ve i sa dru­ge stra­ne. Bu­du­ći da ni­sam lo­vio da­le­ko, ko­ri­stio sam ka­ve­znu hra­ni­li­cu sa ote­ža­njem od 20 g, do­volj­nu za za­ba­ci­va­nje uz dru­gu oba­lu ma­log je­ze­ra... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 480-)

fShare