Me­tod fi­der teh­ni­ku ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca po­ve­zu­je sa pe­ca­njem ša­ra­na i krup­ne ba­bu­ške na sta­ja­ći­ca­ma. A ona je, u do­ne­kle mo­di­fi­ko­va­noj va­ri­jan­ti, upo­tre­blji­va i za ci­lja­ni lov mre­ne na br­zim re­ka­ma. Ka­ko su u ta­kvom ri­bo­lo­vu za­pi­nja­nja za pre­pre­ke i ki­da­nja vr­lo iz­ve­sna, is­pla­ti se ulo­ži­ti ma­lo vre­me­na i tru­da u pra­vlje­nje funk­ci­o­nal­nih hra­ni­li­ca, ne­u­po­re­di­vo jef­ti­ni­jih od onih ku­pov­nih

hranilica

Pe­ca­nje me­tod fi­der teh­ni­kom na ka­na­li­ma i na je­ze­ri­ma, po­go­to­vo onim rib­njač­kim, naj­če­šće ne no­si ve­li­ki ri­zik od gu­bi­ta­ka hra­ni­li­ca i dru­gih ele­me­na­ta si­ste­ma. Na­i­me, ta­kve vo­de su uglav­nom či­ste, tj. u nji­ma ne­ma mno­go pre­pre­ka za ko­je bi se mon­ta­že ka­či­le. Ali na te­ku­ći­ca­ma stva­ri ne­ret­ko sto­je pot­pu­no dru­ga­či­je, po­go­to­vo ta­mo gde se pe­ca mre­na, ko­ja bo­ra­vi u ja­koj vo­di, po pra­vi­lu sa krup­nim ka­me­nom i šljun­kom na dnu, gde za­kač­ki ima na pre­tek, pa su i ki­da­nja la­ko mo­gu­ća. Pri tom, na­rav­no, naj­ve­ći udar na bu­džet pred­sta­vlja gu­bi­tak me­tod hra­ni­li­ca, ko­je do­la­ze iz uvo­za i znat­no su sku­plje od sko­ro svih osta­lih mo­de­la. Je­dan od na­či­na da uz nji­ho­vu upo­tre­bu pe­ca­mo mre­nu i na te­škim te­re­ni­ma, a da nam tro­šak zbog to­ga ne bu­de pre­ve­li­ki, je­ste da hra­ni­li­ce ne ku­pu­je­mo, već da ih sa­mi pra­vi­mo.

IAKO VAM SE NA OSNO­VU du­ži­ne ovog tek­sta mo­že uči­ni­ti da je to ve­li­ki i kom­pli­ko­van po­sao, za­pra­vo je su­prot­no – iz­ra­da je pro­sta i iz­i­sku­je ma­lo vre­me­na i ve­šti­ne, te sa­mo ne­ko­li­ko jed­no­stav­nih i svi­ma do­stup­nih alat­ki. Ma­te­ri­jal ni­je te­ško na­ba­vi­ti i pri tom ni­je skup, a kraj­nji re­zul­tat bi­će pot­pu­no jed­na­ko funk­ci­o­nal­ne hra­ni­li­ce kao one ku­pov­ne.

Od ma­te­ri­ja­la, po­treb­ni su nam: gips; ži­ca (npr. od ne­ke sta­re saj­le, ot­pad­na ži­ca od da­le­ko­vo­da ili slič­na); olo­vo; pla­stič­ne cev­či­ce za ša­ran­ske mon­ta­že (upo­tre­blji­ve su i tan­ke slam­či­ce so­ka ili cev­či­ce od šta­pi­ća za uši); ma­la naj­lon ke­sa ili naj­lon­ska fo­li­ja; pla­stič­na ku­ti­ja od mar­ga­ri­na ili ča­ša od ki­se­log mle­ka od­no­sno ne­čeg slič­nog (ko­ju će­mo upo­tre­bi­ti za li­ve­nje ka­lu­pa); le­plji­va tra­ka; br­zo­su­še­ći le­pak.

Od re­kvi­zi­ta i ala­ta tre­ba­ju nam: par­če dr­ške od me­tle ili ne­kog tvr­dog oblog dr­ve­ta; me­tod fi­der ka­lup; ma­la špa­kla ili ne­ka slič­na alat­ka; obič­na kle­šta; ar­mi­rač­ka kle­šta; skal­pel; par­če šmir­gle; ek­ser preč­ni­ka 3 mm (naj­ve­ći deo ma­te­ri­ja­la i ala­ta pri­ka­zan je na sli­ci 1); sta­ra dže­zva za ka­fu (u ko­joj će­mo li­ti olo­vo); plin­ski ili elek­trič­ni re­šo (špo­ret), ko­ji mo­že­mo ko­ri­sti­ti na otvo­re­nom pro­sto­ru ka­ko ne bi­smo udi­sa­li otrov­na is­pa­re­nja od olo­va u za­tvo­re­nom.

PO­ČET­NI KO­RAK PRED­STA­VLJA iz­ra­da gip­sa­nog ka­lu­pa u kom će­mo li­ti hra­ni­li­ce. Za to nam je naj­pre po­tre­ban si­li­kon­ski ka­lup za pu­nje­nje me­tod fi­der hra­ni­li­ca, ono­li­ko ve­li­ki ko­li­ko i hra­ni­li­ce ko­je že­li­mo da do­bi­je­mo. Upo­tre­bi­će­mo ga da u nje­mu od gip­sa iz­li­je­mo ume­tak ko­ji će nam po­slu­ži­ti pri iz­ra­di gip­sa­nog ka­lu­pa u ko­ji će­mo uli­ti olo­vo (fo­to 2).

Ovu fa­zu ot­po­či­nje­mo me­ša­ju­ći u ne­koj po­su­di ma­lo gip­sa sa vo­dom, uz po­ste­pe­no do­da­va­nje gip­sa ka­ko se u sme­si ne bi for­mi­ra­le gru­dvi­ce. Ka­da do­bi­je­mo sme­su od­go­va­ra­ju­će gu­sti­ne, si­pa­mo je u si­li­kon­ski me­tod fi­der ka­lup, ko­ji smo sa spo­lja­šnje stra­ne pret­hod­no ob­mo­ta­li le­plji­vom tra­kom ka­ko nam gips ne bi cu­rio kroz use­ke na uz­du­žnim kra­je­vi­ma ka­lu­pa. Usu­ti gips iz­rav­na­mo špa­kli­com ili ne­kim slič­nim po­ma­ga­lom sa gor­nje stra­ne i osta­vi­mo da se su­ši. Kad se sa­svim steg­ne, ski­da­mo le­plji­vu tra­ku sa ka­lu­pa i va­di­mo iz­li­ve­ni ume­tak, ko­ji ima ob­lik i ve­li­či­nu na­pu­nje­ne me­tod fi­der hra­ni­li­ce. Na­kon što skal­pe­lom uklo­ni­mo vi­šak gip­sa (fo­to 3) na dva me­sta (gde kroz ka­lup pro­la­zi cev­či­ca), pa­žlji­vo ob­ra­di­mo ivi­ce ne bi li ume­tak za bu­du­ći ka­lup (uba­čen u hra­ni­li­cu, na sli­ci 4) bio sa­svim pra­vil­nog ob­li­ka (u slu­ča­ju po­tre­be, mo­že­mo ga fi­no do­te­ra­ti šmir­glom). Ova­ko pri­pre­mlje­ni od­li­vak sa­da uba­cu­je­mo u naj­lon­sku ke­si­cu ili ob­mo­ta­va­mo naj­lon­skom fo­li­jom, ka­ko bi­smo mo­gli da ga iz­va­di­mo iz gip­sa­nog ka­lu­pa za či­je će­mo ga li­ve­nje sa­da upo­tre­bi­ti.

DA BI­SMO NA­PRA­VI­LI taj ka­lup, tre­ba da za­me­ša­mo ve­ću ko­li­či­nu gip­sa... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 481-)