Ka­ko su ov­da­šnjim va­ra­li­ča­ri­ma pre če­tr­de­se­tak go­di­na de­lo­va­le va­ra­li­ce od me­ke gu­me u ob­li­ku zna­ka pi­ta­nja i udi­ce sa is­kri­vlje­nim vr­hom vra­ta, na kom je bi­la na­li­ve­na olov­na ku­gla, te ka­ko su ot­kri­li če­mu to mo­že po­slu­ži­ti

U od­no­su na pret­hod­ne ge­ne­ra­ci­je mo­glo bi se re­ći da da­na­šnji ri­bo­lov­ci ima­ju sve na tac­ni, osim ri­be. S la­ko­ćom na sva pi­ta­nja do­bi­ja­ju od­go­vo­re, a u pro­dav­ni­ca­ma ri­bo­lov­nog pri­bo­ra mo­gu pro­na­ći sve što im je po­treb­no. Pre ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja se te­ško do­la­zi­lo do opre­me, a još te­že do re­še­nja mno­gih ne­do­u­mi­ca. Kra­jem se­dam­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka, od ri­bo­lo­vač­ke li­te­ra­tu­re smo ima­li ka­ta­lo­ge D.A.M. i Sha­ke­spe­a­re, a »za­nat« smo uči­li uglav­nom od sta­ri­jih ko­le­ga. Do va­žnih sa­zna­nja se po pra­vi­lu do­la­zi po­sta­vlja­njem do­brih pi­ta­nja, a ka­ko ova ni­su če­sta, mno­gi ri­bo­lov­ci su bi­li u ozbilj­nim za­blu­da­ma, ko­je u to vre­me ni­je bi­lo la­ko pre­po­zna­ti. Evo lič­nog pri­me­ra, ko­jeg se se­tim uvek ka­da vi­dim ne­ki ri­bo­lo­vač­ki no­vi­tet.

PRE ČE­TR­DE­SE­TAK GO­DI­NA, is­pred be­o­grad­ske pro­dav­ni­ce Ri­bo­lo­vac, ne­u­po­re­di­vo po­zna­ti­je kao »Ži­ki­na rad­nja kod Vu­ka«, na­le­teo sam na li­ka ko­ji je pro­da­vao ne­ko­li­ko va­ra­li­ca za – ka­ko je tvr­dio – mor­ski ri­bo­lov. Tri cr­vo­li­ka gu­me­na mam­ca i is­kri­vlje­na udi­ca uli­ve­na u olov­nu ku­gli­cu su za me­ne bi­li pot­pu­na ne­po­zna­ni­ca, ali sam ih ku­pio. Tih go­di­na sam do­bro lo­vio bu­co­ve na fron­clu od te­pi­ha, ve­za­nu za du­go­vra­tu udi­cu, a jed­na od gu­me­nih va­ra­li­ca mi je li­či­la baš na tu mo­ju fron­clu, što je i pre­su­di­lo da ih sve pa­za­rim. Ni­ko od ko­le­ga ni­je znao ka­ko se ko­ri­ste ta­kve va­ra­li­ce, ali smo us­pe­li da shva­ti­mo ka­ko se mon­ti­ra­ju na udi­cu i da ih pro­ba­mo na vo­di. Dve su vi­bri­ra­le pri­li­kom po­vla­če­nja (ka­sni­je sam sa­znao da se zo­vu Mr. Twi­ster Grub Curly Tail), dok je tre­ća bi­la bez vi­bra­ci­je (Sting Ray Grub), a bu­cov ih ni­jed­nom ni­je na­pao ni na­kon ne­ko­li­ko sa­ti upor­nog va­ra­li­ča­re­nja. Za­klju­čio sam da sve to ni­šta ne va­lja, spa­ko­vao sve če­ti­ri stva­ri u ku­ti­ju i ni­sam ih ni pip­nuo sko­ro go­di­nu da­na.

Na­red­nog le­ta lo­vio sam sa ko­le­ga­ma na Sav­skom je­ze­ru (Adi Ci­gan­li­ji) smu­đa ko­ji je cok­tao u tra­vi kao lud, ali je sva­ki za­ba­čaj vo­ble­ra na me­sto gde se ja­vljao mo­men­tal­no do­no­sio pet ki­la tra­vu­lji­ne na tro­kra­kim udi­ca­ma. Uspe­vao sam da do­bi­jem tek po­ne­kog sit­ni­jeg oko te vo­de­ne ve­ge­ta­ci­je, ali ta­mo gde se ja­vljao kru­pan smuđ ni­sam ni­ka­ko mo­gao da pro­vu­čem ni­šta sa tro­kra­kom. Raz­mi­šlja­ju­ći o to­me ka­ko da re­šim ovaj pro­blem, se­tio sam se onih gu­me­nih va­ra­li­ca i ve­li­ke jed­no­kra­ke udi­ce na ko­je se mon­ti­ra­ju. Ja­sno mi je bi­lo da ću jed­no­kra­ku lak­še pro­vu­ći kroz tra­vu, ali sam vr­lo skep­tič­no gle­dao na mo­guć­nost da smuđ na­pad­ne gu­me­nu »fron­clu«. Ipak, na­red­nog da­na sam po­neo taj svoj za to vre­me neo­bič­ni ar­se­nal na Adu, ve­zao udi­cu sa ote­ža­njem i na­vu­če­nom va­ra­li­com za kraj naj­lo­na (bi­lo je to do­sta pre po­ja­ve ple­te­ni­ca) i za­ba­cio.

VA­RA­LI­CU SAM VO­DIO pra­vo­li­nij­ski, kao i sva­ku ko­ju sam do ta­da ko­ri­stio, dok ni­sam na­le­teo na me­ku tra­vu, ko­ju je udi­ca la­ko pre­se­kla na­kon što sam ma­lo po­vu­kao stru­nu vr­hom šta­pa, ali je ta­da džig do­bio ubr­za­nje, pa je do­šlo do opu­šta­nja stru­ne i to­nje­nja va­ra­li­ce, či­ja pu­ta­nja vi­še ni­je bi­la pra­vo­li­nij­ska već ne­pra­vil­no si­nu­so­id­na. Ri­ba mi se ni­je ja­vlja­la, pa sam dok je po­ki­da­na tra­va po­la­ko is­pli­va­va­la na po­vr­ši­nu, po­kri­va­ju­ći mi ono ma­lo slo­bod­ne po­vr­ši­ne na ko­ju sam mo­gao da za­ba­cim, raz­mi­šljao ima li to što ra­dim smi­sla, jer se već smra­či­lo i smuđ se ja­vljao još in­ten­ziv­ni­je ne­go u mo­men­tu ka­da sam pre­šao na gu­mu. Ko­le­ge su ga do­bi­ja­le na vo­ble­re na ru­bu tra­ve i ja sam bio sve bli­že od­lu­ci da im se pri­dru­žim, ali u tom mo­men­tu je ri­ba ko­nač­no na­pa­la i moj ma­mac, i ja re­ših da ipak bu­dem upo­ran. U na­red­nom sa­tu imao sam dvo­ci­fre­ni broj na­pa­da, ne­ko­li­ko ri­ba na šta­pu i dva le­pa ulo­vlje­na smu­đa, sa­svim do­volj­no da me uve­ri da ne­što ipak ra­dim ka­ko tre­ba. Ista pri­ča po­na­vlja­la se i na­red­nih ne­ko­li­ko ve­če­ri, dok je smu­đev­ska »žur­ka« tra­ja­la. Kra­jem ju­na je smuđ ra­dio u  cu­go­vi­ma ka­sno no­ću, pa sam, kao i obič­no, od­u­stao od ri­bo­lo­va na je­ze­ru do na­red­ne go­di­ne i do dalj­njeg od­lo­žio is­pi­ti­va­nje upo­tre­blji­vo­sti no­vo­ta­ri­je ko­ja me je pri­lič­no za­in­tri­gi­ra­la, ali me ono što sam ot­krio ni­je sa­svim oslo­bo­di­lo za­blu­de – na­pro­tiv. Za­klju­čio sam, na­i­me, da su »gu­mi­ce« na jed­no­kra­koj udi­ci do­bre sa­mo za ri­bo­lov smu­đa u tra­vi i go­di­nu da­na ih ni­sam ko­ri­stio u dru­gim pri­li­ka­ma, ču­va­ju­ći ih sa­mo za tu si­tu­a­ci­ju, dok sam u svim osta­lim sma­trao vo­bler ne­dvo­smi­sle­no su­per­i­or­nim i ni­sam ni po­mi­šljao da taj stav pod­vrg­nem pro­ve­ri. U tom mi­šlje­nju učvr­šći­va­la me je či­nje­ni­ca da ni u jed­nom ka­ta­lo­gu evrop­skih pro­iz­vo­đa­ča ri­bo­lov­ne opre­me tih go­di­na još ni­je bi­lo gu­me­nih va­ra­li­ca na­lik ovi­ma ko­je sam »kod Vu­ka« na­ba­vio. Da su do­bre, raz­mi­šljao sam, pe­ca­li bi na njih i Nem­ci, Fran­cu­zi ili Ita­li­ja­ni, ali ako ih oni ne ko­ri­ste i ne­ma ih u ka­ta­lo­zi­ma za nji­ho­vo tr­ži­šte, bi­će da te va­ra­li­ce ipak ni­su ni­šta po­seb­no.

KA­KO JE ZI­MA LOŠ pe­riod za lov smu­đa vo­ble­ri­ma, a na­kon nje sle­di lo­vo­staj, smu­đa ni­smo pe­ca­li do pr­vog ma­ja. Od­la­zi­li smo to­kom te pri­nu­de­ne pa­u­ze po­vre­me­no na Dri­nu da lo­vi­mo mla­di­cu, a u me­đu­vre­me­nu smo se­de­li po ka­fa­na­ma, li­sta­li ka­ta­lo­ge i pre­pri­ča­va­li ri­bo­lo­vač­ke do­ži­vlja­je iz pret­hod­nih go­di­na. Sti­ca­jem okol­no­sti, u go­mi­li ka­ta­lo­ga ko­je mi je do­neo je­dan ko­le­ga, na­le­teo sam i na ame­rič­ki ča­so­pis Fi­eld and Stre­am iz 1977. go­di­ne i u  nje­mu oglas fir­me Mi­ster Twi­ster, sa sko­ro pot­pu­no istim pro­gra­mom gu­me­nih va­ra­li­ca kao da­nas, te na tekst o lo­vu smu­đa na te va­ra­li­ce. Do­ži­veo sam ta­da pra­vi šok... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 486-)

 

 

 

fShare