Ba­bu­ška ni­je broj­ča­no do­mi­nant­na vr­sta ci­pri­ni­da u Za­pad­noj Mo­ra­vi, ali ju je na do­bro oda­bra­nim me­sti­ma mo­gu­će le­po pe­ca­ti čak i u naj­to­pli­jem de­lu go­di­ne. To, me­đu­tim, ne zna­či da je ta­kav ri­bo­lov lak. Na­pro­tiv, po­ne­kad mo­že tra­ži­ti do­sta tur­da i če­sto me­nja­nje pri­stu­pa u to­ku sa­mo jed­nog iz­la­ska na vo­du.

Po­sle du­žeg pe­ri­o­da pri­nud­ne ap­sti­nen­ci­je od pe­ca­nja na vo­da­ma u rod­nom kra­ju, pro­šle ne­de­lje sam se sa svo­jim naj­bo­ljim dru­gom Ba­ne­tom za­pu­tio na Za­pad­nu Mo­ra­vu kod Tr­ste­ni­ka. Ma­lo smo se pre po­la­ska dvo­u­mi­li oko to­ga ko­joj ri­bi da se po­sve­ti­mo, ali vo­đen pro­šlo­go­di­šnjim is­ku­stvom, ka­da sam le­po lo­vio ba­bu­šku, pred­lo­žio sam da ne eks­pe­ri­men­ti­še­mo pre­vi­še, već da je po­no­vo po­tra­ži­mo, i to fi­der teh­ni­kom, jer obo­ji­ca zna­mo da ta­kav pri­stup mo­že bi­ti vr­lo pro­duk­ti­van, po­go­to­vo u ovom de­lu se­zo­ne.

Mno­gi ko­ji se ni­su oku­ša­li u fi­de­ru mi­sle da je to mo­no­ton ri­bo­lov, ko­ji se svo­di na to da se si­stem sa na­pu­nje­nom hra­ni­li­com i na­mam­če­nom udi­com za­ba­ci i da se po­tom če­ka da ri­ba za­gri­ze. Ni­sam, iskre­no, ni ja mi­slio mno­go dru­ga­či­je dok se ni­sam opro­bao u toj teh­ni­ci, ali jed­nom kad sam to uči­nio, br­zo sam se uve­rio ko­li­ko di­na­mič­na i zah­tev­na ume da bu­de, a ovo pe­ca­nje bi­lo je jed­no od naj­i­za­zov­ni­jih do sa­da.

PO­ŠTO SAM SLA­BO po­zna­vao me­sto za ko­je smo se opre­de­li­li, bu­du­ći da par go­di­na ni­sam bio na nje­mu, pa ni­sam mo­gao ni da pret­po­sta­vim ko­li­ko se pro­me­ni­lo, pre pr­vog za­ba­ča­ja sa mam­cem na udi­ci ve­zao sam na kraj stru­ne olo­vo za son­di­ra­nje i ma­lo pre­pi­pao te­ren. Ta pro­ve­ra po­ka­za­la je da ri­bo­lov ne­će bi­ti ni­ma­lo lak, jer se is­po­sta­vi­lo da je ste­no­vi­to dno u ve­li­koj me­ri pre­kri­ve­no na­ne­tim gra­njem i dru­gim kr­šem. No baš je to ujed­no na­go­ve­šta­va­lo da bi mo­glo bi­ti po­do­sta ak­ci­je, jer na ta­kvim po­zi­ci­ja­ma vo­li da obi­ta­va ra­zna ri­ba, pa i mo­rav­ska ba­bu­ška..

U po­čet­ku sam pe­cao ma­lo br­žim tem­pom, ka­ko bih for­mi­rao hra­ni­li­šte, i ni­je mi tre­ba­lo mno­go da shva­tim gde je ma­la či­sti­na, tj. gde bi hra­ni­li­ca tre­ba­lo da pad­ne da bih imao šan­se da iz­vu­čem si­stem, bu­du­ći da je sva­ki za­ba­čaj u po­to­plje­no gra­nje zna­čio ki­da­nje pred­ve­za ili is­pra­vlja­nje udi­ce. Ali ri­ba ni­je bi­la na­ro­či­to ak­tiv­na tog ka­snog po­po­dne­va i sve do za­la­ska sun­ca nas dvo­ji­ca je­dva da smo ima­li po­ne­ki uda­rac. Re­šio sam da sa­če­kam dok se sa­svim ne smra­či i da on­da pri­čvr­stim sve­tle­ću am­pu­li­cu za vrh šta­pa ka­ko bih mo­gao da pra­tim de­ša­va­nja, ali me je u tom pla­ni­ra­nju da­ljih po­te­za, baš kao i u jed­nom od pe­ca­nja pro­šlog le­ta, pre­se­klo bla­go po­me­ra­nje vr­ha. Od­go­vo­rio sam br­zom kon­trom, po­sle ko­je se za­čuo zvuk dri­la, i ri­ba je po­če­la da iz­vla­či stru­nu sa špul­ne. Pro­šle go­di­ne mi je isto ta­ko, baš u smi­raj da­na, uda­rio ša­ran, ali pri­bor ni­je iz­dr­žao i ri­ba je po­ki­da­la stru­nu. Ovog pu­ta sam ra­ču­nao na to, pa sam imao ve­ću udi­cu i ne­što de­blji pred­vez, a i koč­ni­cu sam pre­ci­zno po­de­sio, pa sam ma­log ali sna­žnog i eks­plo­ziv­nog mo­rav­skog di­vlja­ka bez ve­ćih pro­ble­ma sa­vla­dao. Na­kon sli­ka­nja sam ga vra­tio, u na­di da bi­smo se mo­gli sre­sti još ne­kad. Po­sle to­ga ni­smo du­go pe­ca­li, jer je ba­bu­ška naj­pre po­sta­la ma­lo ak­tiv­ni­ja, ali je on­da u jed­nom tre­nut­ku pot­pu­no pre­sta­la da se ja­vlja. Re­ši­li smo za­to da sle­de­ćeg da­na opet do­đe­mo, do­du­še ma­lo ka­sni­je, ali da na vo­di osta­ne­mo sve do ju­tra.

NA­RED­NOG PO­PO­DNE­VA su cr­ni obla­ci i bla­gi po­ve­ta­rac na­go­ve­šta­va­li da bi mo­glo bi­ti ne­vre­me­na. Ali, kao što ume da se de­si, ta­kvo je vre­me, iz­gle­da, po­kre­nu­lo ri­bu, ko­ja je po­če­la da se in­ten­ziv­no ja­vlja u su­mrak, tj. čim smo do­šli, sta­vi­li sve­tle­će am­pu­le na vr­ho­ve šta­po­va i za­ba­ci­li. Ba­ne se pr­vi upi­sao, i to uhva­tiv­ši so­lid­nu mre­nu, od 700-800 g, a po­tom smo obo­ji­ca za krat­ko vre­me na šta­pu ima­li po ša­ra­na, ali ni jed­nog ni dru­gog ni­smo us­pe­li da iz­va­di­mo.

Ba­bu­ška je uči­ni­la da nam ovaj ri­bo­lov i u na­stav­ku bu­de vr­lo in­te­re­san­tan, jer je kod obo­ji­ce čud­no ra­di­la... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br 486-)

 

 

 

 

fShare