Ma­njak slo­bod­nog vre­me­na, neo­p­hod­nog za sva­ki iole ozbilj­ni­ji ri­bo­lov, ali i sve si­ro­ma­šni­ji ri­blji fond na mno­gim na­šim vo­da­ma, glav­ni su raz­lo­zi što se sve vi­še va­ra­li­ča­ra, od po­čet­ni­ka do onih naj­i­sku­sni­jih, opre­de­lju­je za ul­tra­la­ko i la­ko va­ra­li­ča­re­nje. Oni­ma ko­ji pla­ni­ra­ju da poč­nu da lo­ve na taj na­čin ili se nji­me odsko­ra ba­ve pre­do­ča­va­mo šta to uvek tre­ba ima­ti u vi­du ne bi li ri­bo­lov bio za­ni­mlji­vi­ji i efi­ka­sni­ji 

For­si­ra­nje ma­lih ve­štač­kih ma­ma­ca znat­no nam po­ve­ća­va šan­se za ulov vi­še ri­ba raz­li­či­tih vr­sta u sva­kom iz­la­sku, čak i na ma­lim i pri­lič­no na­pad­nu­tim vo­da­ma. To pe­ca­nje či­ni za­bav­nom i pri­vlač­nom ak­tiv­no­šću, a uz do­bro uklo­pljen pri­bor od­go­va­ra­ju­će sna­ge i bor­ba sa ma­njim gra­blji­vi­ca­ma (ili mir­nim ri­ba­ma ko­je spo­ra­dič­no uzi­ma­ju naj­ma­nje va­ra­li­ce) omo­gu­ća­va i uži­va­nje u sva­koj bor­bi. Ovaj vid blin­ke­ri­sa­nja ni­je na­ro­či­to kom­pli­ko­van, ni­ti skup, jer ne tra­ži vr­hun­ski pri­bor, ali pro­sto te­ra ri­bo­lov­ca da sve ele­men­te do­bro uklo­pi ka­ko u fi­nom si­ste­mu ne bi bi­lo iz­ra­zi­to sla­bi­jih me­sta, što ni­je uvek la­ko uskla­di­ti sa svim zah­te­vi­ma kon­kret­ne si­tu­a­ci­je. Ovo­ga pu­ta da­je­mo vam ne­ko­li­ko sa­ve­ta za la­ko blin­ke­ri­sa­nje na na­šim rav­ni­čar­skim re­ka­ma u naj­to­pli­jem de­lu go­di­ne.

  1. TAK­TI­KA je od kru­ci­jal­nog zna­ča­ja za uspeh u sva­kom ri­bo­lo­vu, pa i u la­kom i ul­tra­la­kom va­ra­li­ča­re­nju. Sit­ne gra­blji­vi­ce čak i u ovom pe­ri­o­du mo­gu ra­di­ti pre­ko ce­log da­na, ali su šan­se za uspeh i po­go­to­vo za ulov ne­što krup­ni­je ri­be ipak naj­ve­će u svi­ta­nje i u su­mrak, te na me­sti­ma na ko­ji­ma se pre­da­to­ri in­ten­ziv­no hra­ne, a to su ona na ko­ji­ma se sit­na ri­ba gru­pi­še ili gde re­dov­no pro­la­zi, a pri tom je iz ne­kog raz­lo­ga lak­ši plen ne­go dru­gde (zbog eks­trem­no br­ze vo­de ko­ju mo­ra da sa­vla­da, pre­la­za br­že vo­de u spo­ri­ju, ma­le ši­ri­ne pro­la­za, na­gle pro­me­ne du­bi­ne iz ve­li­ke u iz­ra­zi­to ma­lu, bli­zi­ne me­sta po­god­nog gra­blji­vi­ca­ma za za­se­du itd.).

U naj­to­pli­jem de­lu go­di­ne se ve­ći­na gra­blji­vi­ca lo­vi agre­siv­ni­jim pre­zen­ta­ci­ja­ma, a to po­go­to­vo va­ži za ma­nju ri­bu, ali u to­me ne tre­ba bi­ti is­klju­čiv – ako »do­da­va­nje ga­sa« ne do­ne­se re­zul­tat, pro­baj­te da ma­lo »sta­ne­te na koč­ni­cu«, po­go­to­vo uko­li­ko ju­ri­te smu­đa, ko­ji čak i u naj­to­pli­joj vo­di i uz sa­mu oba­lu kat­kad naj­bo­lje re­a­gu­je na »le­ro­van« vo­bler (dr­žan u me­stu ili vo­đen mi­ni­mal­nom br­zi­nom), kao i na si­li­kon­ca na drop-šot si­ste­mu, či­ji re­pić pro­iz­vo­di to­li­ko sit­nu vi­bra­ci­ju da nam se čak i u sa­svim bi­stroj i plit­koj vo­di mo­že uči­ni­ti da uop­šte ne ra­di.

Na po­zi­ci­ja­ma na ko­ji­ma je mo­gu­će ja­vlja­nje vi­še vr­sta ri­be na ve­štač­ke mam­ce, ne tre­ba se od po­čet­ka opre­de­li­ti sa­mo za jed­nu gra­blji­vi­cu, već je bo­lje da pro­ba­mo da utvr­di­mo ko­ja je naj­za­in­te­re­so­va­ni­ja za na­še va­ra­li­ce, pa to­me pri­la­go­di­ti pre­zen­ta­ci­ju i vr­stu mam­ca ko­ji će­mo ba­ca­ti. Ve­ći­na ri­bo­lo­va­ca is­ku­snih u ova­kvom pe­ca­nju šte­di vre­me ta­ko što poč­ne sa onim či­me mo­že da pre­tra­ži vi­še slo­je­va vo­de i što je pro­ve­re­no pri­vlač­no ve­ćem bro­ju vr­sta, pa ti­me po­ku­ša­va da is­pro­vo­ci­ra ne­ku ri­bu, da bi ka­da vi­de šta se de­ša­va even­tu­al­no pre­šli na ne­što što je po­seb­no do­bro za od­re­đe­nu gra­blji­vi­cu.

  1. OSNOV­NI PRI­BOR za la­ga­no va­ra­li­ča­re­nje či­ne štap, ma­ši­ni­ca i stru­na. Za ma­ši­ni­cu je u sva­kom slu­ča­ju va­žno da bu­de ta­kve ve­li­či­ne i te­ži­ne da sa šta­pom či­ni do­bro ba­lan­si­ran kom­plet, a još je bit­ni­je da do­bro sla­že tan­ke ple­te­ni­ce i mo­no­fi­le, te da ima pre­ci­znu koč­ni­cu, ko­ja će uvek po­če­ti da pro­kli­za­va pod op­te­re­će­njem na ko­je je po­de­si­mo i ta­ko za­šti­ti­ti osta­le de­lo­ve od pre­op­te­re­će­nja i ujed­no nam po­mo­ći da za­mo­ri­mo krup­ni­ju ri­bu.

Za­vi­sno od to­ga ko­ju vr­stu lo­vi­mo, na ko­je ve­štač­ke mam­ce i na ka­kvoj vo­di, mo­že­mo se opre­de­li­ti za mo­no­fil­nu stru­nu ili onu od vi­še ni­ti (upre­de­nu ili sto­plje­nu). Za naj­bi­stri­je vo­de je u te­o­ri­ji naj­bo­lji flu­o­ro­kar­bon, ko­ji je za ri­bu prak­tič­no ne­vi­dljiv, ali mno­gi is­ku­sni ri­bo­lov­ci sma­tra­ju da je naj­ve­ća raz­li­ka iz­me­đu pro­vid­nog naj­lo­na i flu­o­ro­kar­bo­na u znat­no ve­ćoj ce­ni ovog dru­gog, dok je uti­caj na pre­zen­ta­ci­ju i ulo­ve mi­ni­ma­lan. Te­glji­vost stru­ne mo­že bi­ti bi­tan fak­tor ka­da se lo­ve ri­be ko­je sa kru­te stru­ne lak­še spa­da­ju ili im usled od­su­stva amor­ti­za­ci­je pri pe­ca­nju sa »kon­cem« udi­ca pro­se­če me­ka­na usta. Na­čel­no je za pa­strm­ku i kle­na, pa i za prot­fi­ša, bo­lje ko­ri­sti­ti naj­lon ili flu­o­ro­kar­bon ne­go ple­te­ni­cu, a mno­gi će re­ći da isto va­ži za sve ri­be uko­li­ko se lo­vi ta­kvom teh­ni­kom da je stru­na iz­me­đu mam­ca i ma­ši­ni­ce sve vre­me za­teg­nu­ta. Od­lič­na je za prak­tič­no sve va­ra­li­ce i gra­blji­vi­ce i kom­bi­na­ci­ja... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 487-)