Plo­ti­ca se u do­njem to­ku Sa­ve ma­sov­ni­je po­ja­vlju­je tek u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na, pa je ci­lja­no pe­ca­nje te ribe na ovoj re­ci još uvek enig­ma čak i za is­ku­sne lov­ce na dru­ge vr­ste ci­pri­ni­da sa ko­ji­ma de­li sta­ni­šte. Naš stal­ni sa­rad­nik, vi­še­stru­ki re­pre­zen­ta­ti­vac Sr­bi­je u pe­ca­nju na plo­vak, u dva uza­stop­na iz­la­ska pro­šao je ve­o­ma do­bro, iako je pe­cao u raz­li­či­tim uslo­vi­ma

Pret­hod­ne sed­mi­ce, upr­kos mno­gim po­slov­nim oba­ve­za­ma, re­šio sam da sun­ča­ne i to­ple ok­to­bar­ske da­ne is­ko­ri­stim na naj­bo­lji na­čin, pa sam čak dva pu­ta us­peo da iza­đem na Sa­vu, na pe­ca­nje bo­lo­nje­ze teh­ni­kom. Jed­nom sam lo­vio sa oba­le, bli­zu se­la Um­ka, kod Lu­ko­i­lo­ve pum­pe, a ko­ji dan ka­sni­je iz čam­ca, ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra niz­vod­no, kod Ostru­žni­ce.

ME­STO KOD LU­KO­I­LA po­zna­jem do­bro, po­što ga po­se­ću­jem već go­di­na­ma. Kao i mno­ge dru­ge re­ke, i Sa­va se u ovom de­lu znat­no pro­me­ni­la po­sled­njih se­zo­na, pa su sko­ba­lje, ko­je smo tu uvek pe­ca­li po­čet­kom je­se­ni, za­me­ni­le plo­ti­ce. Sa pa­dom tem­pe­ra­tu­re vo­de ov­de po­či­nju da se lo­ve i no­sa­re, dok sko­ba­lja go­to­vo vi­še i da ne­ma. Pr­vih go­di­na ka­da ni­sam uspe­vao da hva­tam sko­ba­lje na tom te­re­nu bio sam pri­lič­no raz­o­ča­ran, ali ot­ka­ko se de­si­la eks­pan­zi­ja plo­ti­ce, opet tu ra­do do­la­zim.

Pe­ca­nje plo­ti­ca mi je jed­na od omi­lje­nih ak­tiv­no­sti, pa sam slo­bo­dan dan i nad­mu­dri­va­nje sa zlat­nim sav­skim le­po­ti­ca­ma iš­če­ki­vao sa ne­str­plje­njem. Ka­ko se ni­ko ni­je hva­lio uspe­šnim ri­bo­lo­vom pret­hod­nih da­na na ovom de­lu Sa­ve, ri­bo­lo­va­ca go­to­vo da ni­je ni bi­lo, iako je bio vi­kend. Ret­ko sam imao pri­li­ku da na ovom te­re­nu bi­ram me­sto, a sa­da sam se opre­de­lio za jed­no od naj­du­bljih, gde je vi­si­na vo­de­nog stu­ba na pet­na­e­stak me­ta­ra od oba­le bi­la pu­nih pet me­ta­ra. Zbog te ve­li­ke du­bi­ne sam re­šio da pe­cam bo­lo­nje­zom od šest me­ta­ra, ali ne ko­ri­ste­ći ve­li­ki plo­vak, za ka­kav bi se po pra­vi­lu tre­ba­lo od­lu­či­ti u ta­kvoj si­tu­a­ci­ji, već ma­nji, od sa­mo 4 g, po­što sam pri­me­tio da vo­da ve­o­ma spo­ro te­če.

SI­STEM SAM NA­PRA­VIO ta­ko da ma­mac što pri­rod­ni­je pro­pa­da, po­sta­vlja­ju­ći glav­no ote­ža­nje (su­zu od 3 g) na oko 40 cm iz­nad ma­le vr­ti­li­ce, po­red ko­je su se na­la­zi­le još dve dra­mli­ji­ce. Te dve ma­le dra­mli­je do­bro do­đu u slu­ča­ju da ri­ba poč­ne da iz­di­že ma­mac, što je če­sto slu­čaj sa plo­ti­com. Ka­da je glav­no ote­ža­nje tik uz vr­ti­li­cu, de­ša­va se da ri­ba ose­ti ot­por i da is­plju­ne ma­mac pre ne­go što stig­ne­mo da ade­kvat­no re­a­gu­je­mo, a ka­da su do­le sa­mo dve ma­le dra­mli­je, plo­ti­ca ih i ne re­gi­stru­je, a mi ima­mo do­bru in­di­ka­ci­ju na an­te­ni plov­ka. I ovo­ga pu­ta osta­vio sam ne­što du­ži pred­vez, od oko 40 cm, de­blji­ne 0,12 mm, na či­ji sam kraj  ve­zao udi­cu Col­mic N 957, ve­li­či­ne 16.

Pri­ma­ma Van den Eynde Su­per­ro­ach bi­la je osno­va mog mik­sa za taj dan. Do­dao sam joj do­ma­će hra­ne Ma­gic Ba­it Black Win­ner i MB U15, ne­što kek­sa u bo­ji i 0,5 l cr­vi­ća, a sve sam to po­tom po­me­šao sa 5 kg te­ške ze­mlje. Ku­gle ve­li­či­ne po­mo­ran­dže (ko­jih sam u star­tu ba­cio šest) zbog mir­ne vo­de ni­sam pre­vi­še sti­skao.

NA BA­ČE­NU PRI­MA­MU NAJ­PRE je od­re­a­go­va­la sit­na ri­ba, tj. oma­nja de­ve­ri­ka i bo­dor­ka, dok na po­čet­ku plo­ti­ce ni­je bi­lo. Udi­cu na­mam­če­nu sa dva ili tri cr­vi­ća u na­red­nih tri­de­set mi­nu­ta uzi­ma­la je sa­mo sit­než. Tek po­sle tre­ćeg hra­nje­nja ja­vi­la se i pr­va le­pa plo­ti­ca, te­ška oko 400 g. Ubr­zo za­tim uhva­tio sam još ne­ko­li­ko je­din­ki slič­ne te­ži­ne, ali iz­me­đu njih i do­sta sit­ne ri­be. Re­šio sam za­to da pro­me­nim na­čin hra­nje­nja, pa sam ume­sto ne­ko­li­ko ve­za­nih ku­gli ba­cao tek po jed­nu, i to sti­snu­tu sa­mo jed­nom ru­kom ne bi li pra­vi­la trag to­kom pro­pa­da­nja... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 492-)

fShare