Ne­za­pam­će­no us­pe­šan je­se­nji lov mre­ne na Du­na­vu kod No­vog Sa­da skre­nuo je mno­gim ri­bo­lov­ci­ma pa­žnju na tu sna­žnu i bor­be­nu ri­bu, sa ko­jom se mno­gi fi­de­ra­ši sa na­ših rav­ni­čar­skih vo­da ve­o­ma ret­ko sre­ću. Evo o če­mu tre­ba da po­seb­no vo­de ra­ču­na oni ko­ji su ne­dav­no na­či­ni­li pr­ve ko­ra­ke u tom atrak­tiv­nom vidu ri­bo­lo­va ili tek pla­ni­ra­ju da se u njemu oku­ša­ju

  1. LO­KA­CI­JA I MI­KRO­LO­KA­CI­JA. Dok se ve­ći­na dru­gih ci­pri­ni­da mo­že sa ma­nje ili vi­še uspe­ha lo­vi­ti na te­re­ni­ma vr­lo raz­li­či­tih ka­rak­te­ri­sti­ka, sa mre­nom je si­tu­a­ci­ja sa­svim dru­ga­či­ja. Ona tra­ži tvr­do dno, sa do­sta ka­me­ni­tih gre­be­na, ka­kvo na­sta­je dej­stvom br­ze vo­de. Ali pe­ca­nje mre­ne na sve tri Mo­ra­ve, Ibru i dru­gim re­ka­ma slič­ne ve­li­či­ne raz­li­ku­je se od onog na na­šim naj­ve­ćim rav­ni­čar­skim te­ku­ći­ca­ma, tač­ni­je na Sa­vi i Du­na­vu. Na ma­njim vo­da­ma je mno­go lak­še od­re­di­ti gde bi mre­ne mo­glo bi­ti, po­go­to­vo u ovom pe­ri­o­du, ka­da se ona gru­pi­še u vi­ro­vi­ma i na slič­nim po­zi­ci­ja­ma sa ne­što ve­ćom du­bi­nom, na ka­kvi­ma će i pro­ve­sti naj­hlad­ni­ji deo go­di­ne. Ve­li­ka re­ka se znat­no te­že »či­ta« i po­treb­no je ulo­ži­ti ne­što vre­me­na i ra­da ka­ko bi­smo pro­na­šli do­bra me­sta ako za njih ne zna­mo ili nam ih ne­ko ne ot­kri­je. Sre­ćom, po­sma­tra­nje vo­de­ne po­vr­ši­ne nam mo­že mno­go to­ga re­ći, a po­seb­no tre­ba obra­ti­ti pa­žnju na ma­kar i naj­ma­nji znak »ku­va­nja« (tj. iz­ra­zi­ti­je tur­bu­len­ci­je), ko­ji nam si­gur­no go­vo­ri da se na dnu na­la­zi ne­ka ve­ća pre­pre­ka. Tu se tok na­krat­ko me­nja i po­sta­je bar ma­lo spo­ri­ji, kao i na kri­vi­na­ma, na ko­ji­ma su po­seb­no za­ni­mlji­va me­sta gde se ja­vlja kon­tra­tok, jer tu stru­ja ri­bi pred nos na­no­si hra­nu, što ona in­stink­tiv­no ose­ća, pa se na ta­kvim po­zi­ci­ja­ma za­dr­ža­va, a na­ma je ne sa­mo lak­še da je pro­na­đe­mo tu ne­go na rav­nim oba­la­ma, već, po pra­vi­lu, i da joj po­nu­di­mo ma­mac i hra­nu, za­hva­lju­ju­ći spo­ri­joj vo­di.
  2. SON­DI­RA­NJE dna je ve­o­ma va­žna fa­za u pri­pre­mi za ri­bo­lov na fi­der (i plo­vak, na­rav­no), ali je ono ote­ža­no u iole br­žem to­ku i na ve­li­kim du­bi­na­ma. Za raz­li­ku od mno­gih ko­le­ga, ja te­ren ne is­pi­tu­jem olov­nim ute­gom, već hra­ni­li­com ko­ju ću – ka­ko pret­po­sta­vljam – ko­ri­sti­ti, ali pri tom pod ru­kom imam i jed­nu 20 g te­žu i jed­nu isto to­li­ko lak­šu. Hra­ni­li­ca nam u ovom slu­ča­ju da­je ja­sni­ju sli­ku ne­go olo­vo, tj. lak­še re­gi­stru­je­mo pre­pre­ke i pre­la­ze i bo­lje mo­že­mo da oce­ni­mo tvr­do­ću dna.

Pre sve­ga je va­žno da pro­na­đe­mo me­sta na ko­ji­ma hra­ni­li­ca za­pi­nje za pre­pre­ke na dnu, a na­ro­či­to nam tre­ba tvr­da pod­lo­ga, ko­ja se spe­ci­fič­no oči­ta­va na šta­pu pri­li­kom po­vla­če­nja ta­ko što ose­ća­mo oštro kuc­ka­nje i »dr­lja­nje«. Son­di­ra­nje nam, da­ka­ko, slu­ži i da okvir­no iz­me­ri­mo du­bi­nu, ko­ja na ve­li­kim re­ka­ma, ta­mo gde tra­ži­mo mre­nu, po mi­šlje­nju mno­gih is­ku­snih ri­bo­lo­va­ca ne bi sme­la da bu­de ma­nja od tri me­tra, ali ni znat­no ve­ća od osam. Vo­da je ri­ba­ma ži­vot­ni pro­stor, ko­ji one ko­ri­ste prak­tič­no u ce­li­ni, tj. mo­gu bi­ti go­to­vo svu­da, što u slu­ča­ju mre­ne zna­či da ona mo­že u ne­koj si­tu­a­ci­ji do­ći i u pli­ćak, ali su ipak ve­će šan­se da je na­đe­mo ma­lo da­lje od oba­le, u du­bljoj vo­di, gde se ose­ća si­gur­ni­je i gde joj je kon­ku­ren­ci­ja za hra­nu ma­nja. Po­me­nu­ta gor­nja gra­ni­ca du­bi­ne od ne­kih 8 m ne­ma ve­ze sa mre­ni­nim ži­vot­nim na­vi­ka­ma, već sa či­nje­ni­com da je na ve­li­kim du­bi­na­ma kon­tro­la hra­ni­li­ce ote­ža­na, tj. da ni­je ret­kost da se i naj­te­že hra­ni­li­ce ko­je je mo­gu­će ko­ri­sti­ti ko­tr­lja­ju po dnu kao kli­ker... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 492-)

fShare