Mno­gi smu­đa­ro­ši sma­tra­ju da su vre­me, ma­mac i me­sto glav­ni fak­to­ri uspe­ha u lo­vu nji­ho­ve omi­lje­ne ri­be. Ali ima i onih ko­ji ne de­le to mi­šlje­nje, bar ne u pot­pu­no­sti, i či­ja je li­sta ne­što dru­ga­či­ja, pa ti­me i pri­stup va­ra­li­ča­re­nju smu­đa. A us­pe­si ko­je po­sti­žu sva­ka­ko uka­zu­ju da vre­di sa­zna­ti i ka­ko oni pri­stu­pa­ju po­tra­zi za jed­nim od naj­po­pu­lar­ni­jih pre­da­to­ra na­ših vo­da

Ve­ći­na ov­da­šnjih smu­đa­ro­ša, ka­da ih pi­ta­te ka­ko se u po­sled­nje vre­me lo­vi nji­ho­va omi­lje­na ri­ba, od­go­va­ra da je pro­le­će bi­lo sla­bo, le­to lo­še, a da je je­sen očaj­na, i on­da do­da­je da je vo­do­staj ili ma­li ili ve­li­ki, a naj­re­đe op­ti­ma­lan, da sme­ta­ju ve­tar, ki­ša, pri­ti­sak... Lju­te se na Du­nav ko­ji osci­li­ra, na Ti­su ko­ja mu­ti i na Sa­vu ko­ja ubr­za­va, na kri­vo­lov­ce, dru­ge ri­bo­lov­ce, še­ta­če, ku­pa­če, na gra­nje i pa­nje­ve ko­je vo­da no­si, na li­šće što opa­da... Po­ba­ca­će pri­bor i od­u­sta­ti od pe­ca­nja, pre­te jed­ni, pre­ći će na be­lu ili ša­ra­na, ka­žu dru­gi... A mi osta­li se ne pre­da­je­mo i ba­ca­mo i po ki­ši i po sun­cu i po ve­tru, po vru­ći­ni i hlad­no­ći, po da­nu i po no­ći... I mo­ram da pri­znam da za tu upor­nost i pra­vi­lan pri­stup ne­ret­ko bi­va­mo na­gra­đe­ni. Moj pro­sek u po­sled­nje tri go­di­ne je »upis« u sko­ro sva­kom iz­la­sku, so­li­dan ulov na sva­ka tri-če­ti­ri pe­ca­nja, a baš do­bar ot­pri­li­ke na sva­kih se­dam da­na na vo­di.

»KA­KO USPE­VAŠ, kad svi ka­žu da smuđ ne ra­di?!« – pi­ta Ži­van. »Pro­sto«, od­go­va­ram mu ja i do­da­jem: »Učiš od naj­bo­ljih, evo­lu­i­raš, po­sve­tiš se is­tra­ži­va­nju i uži­va­nju. Ra­diš pr­vo sve ka­ko tre­ba, škol­ski – ba­caš »fa­vo­rit si­li­kon­ca« i vo­diš ga oštrim i krat­kim sko­ko­vi­ma, uz po­vre­me­ne kon­tak­te sa dnom. Pro­me­niš ta­ko par »gu­mi­ca« i po­zi­ci­ja i ako se ni­šta ne de­si, me­njaš pre­zen­ta­ci­ju. Pro­baš da vo­diš po­la­ko, pi­pa­vo, »cim­ka­vo«, a on­da sma­njiš te­ži­nu olov­ne gla­ve i pro­du­žiš vre­me »le­ro­va­nja«, tj. dr­ža­nja va­ra­li­ce u jed­noj tač­ki, uz po­vre­me­ne du­ge pa­u­ze na dnu, pa po­tom »cin­cu­li­raš« prak­tič­no u me­stu i po­la­ko vu­češ džig po mu­lju, uop­šte ga ne di­žu­ći sa dna i pra­ve­ći pri tom »obla­či­će« (tj. ma­glu od mu­lja ili pe­ska ko­ji se di­žu sa pod­lo­ge), baš kao što ra­di tro­mi »peš« (gla­voč) dok se tra­pa­vo se­li s jed­nog me­sta na dru­go... Ako ni to ne po­ma­že, on­da pro­baš da pe­caš ka­ko ne tre­ba – na­o­pa­ko, lu­do, da se svi ču­de, osim even­tu­al­no smu­đa. Ba­caš ogrom­ne ši­ro­ko­re­pe tvi­ste­re kao što su Ka­lin’s Mo­gam­bo ili Or­ka Ko­sač, a mon­ti­raš ih na džig udi­ce sa la­kim gla­va­ma i vo­diš u ve­li­kim i ne­pred­vi­di­vim sko­ko­vi­ma, čas le­vo – čas de­sno, uz br­ze pro­me­ne prav­ca, ugla po­vla­če­nja i br­zi­ne. Na­pra­viš skok-dva le­vo, pa on­da pod ne­što dru­ga­či­jim uglom de­sno, pri tom mo­žeš ići i me­tar uvis, pa čak i vi­še, za­tim pre­đeš na la­ga­no i kon­tro­li­sa­no pro­pa­da­nje pra­će­no pa­u­zom, te opet na sko­ko­ve... I ta­ko sve dok ne pri­đe smuđ da eli­mi­ni­še iri­tant­nog ulje­za u svoj ži­vot­ni pro­stor.«

VE­ĆI­NA SE PO­DRU­GLJI­VO sme­ška i gur­ka dok iz­vo­dim svo­je lu­do­ri­je, sve dok ne po­vi­čem: »Tu je!«. Sa­mo Mi­o­drag Živ­ko­vić zva­ni Li­der ta­da uvek do­ba­ci: »Pre­zen­ta­ci­ja deč­ko, pre­zen­ta­ci­ja!«.

Pri­zna­jem, za­vi­san sam od tog »tak« ko­je se ose­ti u ru­ci ka­da smuđ uda­ri; od po­vi­ka: »Evo ga!«; od zu­ja­nja dri­la ka­da se ja­ve kru­pan smuđ ili štu­ka, a po­ne­kad i som...

Ka­da nas je vi­še na vo­di, is­ku­stvo mi go­vo­ri da uspe­ha mo­že bi­ti ot­pri­li­ke u pr­vih po­la sa­ta. Ako se smuđ ne ja­vi, pa­u­zi­ram i če­kam da ve­ći­na od­u­sta­ne, da oba­la što vi­še opu­sti i da se sve umi­ri ko­li­ko god je mo­gu­će. Ako oko me­ne plju­ska­ju »gla­vu­dže« od 18-20 g, ja ra­dim sa 8-9 g. »Te­ška­ši« ta­da ci­ma­ju, »gre­bu« po dnu, ki­da­ju i ro­gu­še se što smuđ »ne­će«. Svi su im kri­vi, a na­ro­či­to ja, moj dvo­del­ni tri­de­se­to­gra­mac, pred­vez od flu­o­ro­kar­bo­na i tvi­ster od 14 cm – »jer ta­ko se ne ra­di«. Ne de­le svi moj pri­stup, ko­ji pred­sta­vlja kom­bi­na­ci­ju sra­zmer­no fi­nog pri­bo­ra i ve­li­kog mam­ca, pa za raz­li­ku od svo­jih »men­to­ra«, ja ne ko­ri­stim si­li­kon­ce ma­nje od 10 cm, a ove go­di­ne sam naj­vi­še uspe­ha imao... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 492-)

 

fShare