Sta­ro pra­vi­lo da se ri­ba mo­že uspe­šno lo­vi­ti na raz­ne mam­ce, ali ipak naj­bo­lje na ono što joj pred­sta­vlja pri­rod­nu hra­nu ko­ju la­ko na­la­zi, va­ži i za mre­nu. Kra­lji­ca reč­nih br­za­ka je iz­ra­zi­ti sva­što­jed, kog ri­bo­lov­ci naj­če­šće do­bi­ja­ju na me­sne cr­ve, cr­ve­ne gli­ste, la­u­fer­ke, ali i na koc­ki­ce si­ra, sa­la­me, me­snog na­re­ska itd. Ovog pu­ta pred­sta­vlja­mo vam dva mam­ca na ko­ja se mre­na ta­ko­đe od­lič­no pe­ca, po­go­to­vo na ju­gu Sr­bi­je, a ko­ji se ne ku­pu­ju u rad­nja­ma

Još kao kli­nac, uče­ći od oca osno­ve ri­bo­lo­va, ne­ka­ko sam naj­vi­še za­vo­leo one pri­rod­ne ži­ve mam­ce ko­je ni­smo ku­po­va­li, već smo do njih sa­mi do­la­zi­li (što je či­ni­lo sa­stav­ni deo pe­ca­nja). I do da­na da­na­šnjeg ostao sam po­seb­no pri­vr­žen lo­vu ri­be na mr­mo­lje (lar­ve ra­znih krup­ni­jih jed­no­dnev­ki), šum­ske cr­ve, pi­ja­vi­ce, raz­ne »bu­balj­ke« (lar­ve vi­li­nih ko­nji­ca i sl.) i ke­de­re (go­ve­dar­ke i sl.).

I KA­DA MO­JI DRU­GA­RI USPE­ŠNO hva­ta­ju mre­nu na fi­der ili plo­vak, pri­ma­mlju­ju­ći je me­ša­vi­nom bra­šna­ste hra­ne, gli­ne i ve­li­ke ko­li­či­ne cr­va, ja uži­vam u na­sto­ja­nju da je pre­va­rim obič­nom la­kom du­bin­kom na mr­mo­lja ili »šum­ca«. To je po­seb­no ak­tu­el­no u uslo­vi­ma po­put ovih ka­kve smo ima­li u po­sled­nje vre­me na Ju­žnoj Mo­ra­vi, ka­da je vo­da iz­u­zet­no ni­ska i sko­ro pot­pu­no bi­stra, jer ta­da mno­go hra­ne i cr­va če­sto iza­zo­ve efe­kat su­pro­tan že­lje­nom, pa već opre­znu i pla­šlji­vu ri­bu pro­sto ote­ra sa me­sta ili je na­ve­de da pri­vre­me­no od­u­sta­ne od hra­nje­nja.

Ta­da ima­mo ve­će šan­se da ulo­vi­mo ne­ku mre­nu dis­kret­ni­jim pri­stu­pom, re­ci­mo na sno­pić od 4-5 mr­mo­lja, pla­si­ra­nih usred ja­ta ovih sna­žnih ri­ba bez mno­go buć­ka­nja i lu­pa­nja, sa la­ga­nim olo­vom, tj. tek to­li­ko te­škim da ma­mac osta­ne ta­mo gde ga pla­si­ra­mo ili da ga vo­da sa­svim la­ga­no po­me­ra.

PE­CA­NJE NA MR­MO­LJE ne tra­ži ne­ki po­se­ban pri­bor, a još je bo­lje to što je do ovog za mre­nu vr­lo efi­ka­snog mam­ca la­ko do­ći. Ko­li­či­nu do­volj­nu za ri­bo­lov mo­že­mo da na­ku­pi­mo bu­kval­no za de­se­tak mi­nu­ta, iz­nad ili is­pod me­sta na ko­me pe­ca­mo, jer ih u re­ka­ma mren­skog ti­pa u bu­kval­no sva­kom br­za­ku sa vo­dom du­bo­kom do čla­na­ka is­pod sva­kog ka­me­na ima bar po ne­ko­li­ko (ne­ret­ko i de­se­tak), sa­kri­ve­nih u ku­ći­ca­ma ce­va­stog ob­li­ka, na­pra­vlje­nim od li­šća i al­gi. Do­volj­no je za po­če­tak »ubra­ti« pe­de­se­tak ko­ma­da, pa ka­da se po­tro­še, na­ku­pi­ti još, jer ni­su pre­vi­še iz­dr­žlji­vi i br­zo ugi­nu i po­sta­nu ka­ša­sti (po­go­to­vo u to­pli­jem de­lu go­di­ne), a ka­da se to de­si, te­ško je ili čak ne­mo­gu­će sta­vi­ti ih na ma­lu udi­cu.

MR­MO­LJE ČU­VAM TA­KO što u ku­ti­ji­cu sta­vim par­če sun­đe­ra na­to­plje­no... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 493-)

 

 

 

fShare