Broj­ni su raz­lo­zi zbog ko­jih je ban­dar sve po­pu­lar­ni­ji me­đu va­ra­li­ča­ri­ma ši­rom Evro­pe, pa i kod nas. Me­đu glav­ni­ma je za­vid­na broj­nost ove bor­be­ne ri­be na ne­kim te­re­ni­ma, usled ko­je je ri­bo­lov vr­lo di­na­mičan i za­bavan, na­ro­či­to uz upo­tre­bu naj­lak­šeg pri­bo­ra. Ovo­ga pu­ta vam pred­sta­vlja­mo je­dan ret­ko pri­me­njivan pri­stup, su­per­i­o­ran u od­no­su na sve osta­le u ne ta­ko ret­koj si­tu­a­ci­ji

Ban­dar je tem­pe­ra­ment­na ri­ba. Od­nos pre­ma po­ten­ci­jal­nom ple­nu mu se če­sto me­nja i ide od te­ško opi­si­ve agre­siv­no­sti do kraj­nje ne­za­in­te­re­so­va­no­sti. Mno­gi od nas bi­li su sve­do­ci nje­go­ve in­ten­ziv­ne po­vr­šin­ske ak­tiv­no­sti, ka­da ke­der pr­šti na sve stra­ne, a on u ja­ti­ma ra­u­bu­je i lu­du­je. U tim si­tu­a­ci­ja­ma uspe­vao sam da ga pre­va­rim na ma­le Storm po­pe­re. Po dva­de­se­tak ban­da­ra u ja­tu bi po­ne­kad pra­ti­lo po­per i gric­ka­lo ga, sve dok se ne bi po­ja­vio ne­ki »ba­ja« ko­ji bi ga po­ku­pio sa po­vr­ši­ne.

Dru­ga, za nas ri­bo­lov­ce »mrač­na« stra­na ovog »lu­da­ka me­đu ri­ba­ma« ma­ni­fe­stu­je se kao to­tal­na le­tar­gi­ja. Jed­nom pri­li­kom sam na Bled­skom je­ze­ru u Slo­ve­ni­ji po­ku­ša­vao da is­pro­vo­ci­ram ne­ko­li­ko ve­li­kih ban­da­ra na na­pad. Sun­ča­li su se u plit­koj vo­di pot­pu­no ne­za­in­te­re­so­va­ni za bi­lo ka­kvo de­ša­va­nje u oko­li­ni. Na kra­ju sam mo­rao da ih do­dir­nem vr­hom šta­pa ka­ko bih utvr­dio je­su li uop­šte ži­vi. Tek ta­da su la­ga­no ot­pli­va­li u du­bi­nu. Či­tao sam ne­gde da je ta­kva ne­ak­tiv­nost po­sle­di­ca na­glih pro­me­na va­zdu­šnog pri­ti­ska, na ko­je se ban­dar na­vod­no na­vi­ka­va spo­ri­je ne­go dru­ge ri­be, ali po­sto­ji i te­o­ri­ja, ko­ja mi ta­ko­đe zvu­či ve­ro­vat­no, da je za­pra­vo u pi­ta­nju obič­no pre­žde­ra­va­nje, tj. pre­pun sto­mak.

NE­ŠTO VI­ŠI NI­VO AK­TIV­NO­STI ma­ni­fe­stu­je se, pri­me­ra ra­di, ta­ko što se ce­lo ja­to za­vu­če u gra­ne ili ne­ki dru­gi krš na dnu (is­pod i oko obo­re­nog dr­ve­ta, pa­nja i sl.) i on­da oda­tle vre­ba plen. Ali ta­da je ovim gra­bljiv­ci­ma in­te­re­san­tan sa­mo plen za ko­jim ne tre­ba mno­go jur­ca­ti, tj. na ko­ji se ne mo­ra utro­ši­ti mno­go ener­gi­je. Baš na ta­kvo me­sto i ta­kvu si­tu­a­ci­ju, u ko­joj su de­se­ti­ne, a mo­žda i sto­ti­ne ban­da­ra na­šle za­klon, moj pri­ja­telj Ra­de i ja na­le­te­li smo kra­jem no­vem­bra, i to sa­svim slu­čaj­no.

Kod ušća Be­ge­ja u Ti­su po­sto­ji je­dan sta­ri ka­nal, ozi­dan ka­me­nom i ci­glom, ko­ji je ne­ka­da slu­žio ne­koj me­ni ne­po­zna­toj svr­si. Du­bi­na u nje­mu je oko me­tar i po i u nor­mal­nim uslo­vi­ma tu se uvek mo­gao ulo­vi­ti po­ne­ki ban­dar na si­li­kon­ske še­di­će. Ra­de i ja smo ovog pu­ta is­pro­ba­li sve mo­gu­će gu­mi­ce i si­ste­me, ali ni­je bi­lo re­zul­ta­ta. Po­la­ko smo po­če­li sa pa­ko­va­njem pri­bo­ra i raz­mi­šlja­njem o ne­koj dru­goj lo­ka­ci­ji, ali se ta­da iz žbu­nja po­ja­vio je­dan sta­ri­ji čo­vek, ko­ji je u ru­ka­ma no­sio dva po­ve­li­ka ban­da­ra. »De­te im nji­no«, sam za se­be je pro­go­vo­rio uz pra­vi ba­nat­ski ak­ce­nat, »sa­mo ovi ve­li­ki ’oće na" udi­cu. Ne mož’ čo­vek da u’va­ti ma­log, za ke­de­ra za štu­ku.«

ZA­ČU­ĐE­NI, OD­MAH SMO pi­ta­li gde je to ta­ko, a ko­le­ga nam je lju­ba­zno od­go­vo­rio da pro­đe­mo kroz ba­gre­mac do kra­ja ka­na­la i da slo­bod­no pe­ca­mo ta­mo gde vi­di­mo da sto­ji nje­gov ri­bo­lov­ni štap. Pro­vu­kli smo se kroz žbu­nje i ku­pi­nja­ke, do­šli do tog me­sta, od­lo­ži­li pri­bor i sa­če­ka­li da se de­da La­la vra­ti. Uzeo je štap sa plov­kom, na či­joj je udi­ci bio flu­o­re­scent­no žu­ti si­li­kon­ski crv. »Ja to spu­stim do­le, do gra­nja, i sa­mo dr­mam plo­vak«, še­ret­ski se sme­škao, »a oni se sa­mi u’va­te«. Od­mah nam je bi­lo ja­sno da je to sa­vr­še­na teh­ni­ka za da­te okol­no­sti, bu­du­ći da je na dnu bi­la pra­va džun­gla od sit­nog gra­nja, pre­pu­na ban­da­ra. Žu­ti cr­vić... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 495-)

fShare