Brojni su razlozi zbog kojih je bandar sve popularniji među varaličarima širom Evrope, pa i kod nas. Među glavnima je zavidna brojnost ove borbene ribe na nekim terenima, usled koje je ribolov vrlo dinamičan i zabavan, naročito uz upotrebu najlakšeg pribora. Ovoga puta vam predstavljamo jedan retko primenjivan pristup, superioran u odnosu na sve ostale u ne tako retkoj situaciji
Bandar je temperamentna riba. Odnos prema potencijalnom plenu mu se često menja i ide od teško opisive agresivnosti do krajnje nezainteresovanosti. Mnogi od nas bili su svedoci njegove intenzivne površinske aktivnosti, kada keder pršti na sve strane, a on u jatima raubuje i luduje. U tim situacijama uspevao sam da ga prevarim na male Storm popere. Po dvadesetak bandara u jatu bi ponekad pratilo poper i grickalo ga, sve dok se ne bi pojavio neki »baja« koji bi ga pokupio sa površine.
Druga, za nas ribolovce »mračna« strana ovog »ludaka među ribama« manifestuje se kao totalna letargija. Jednom prilikom sam na Bledskom jezeru u Sloveniji pokušavao da isprovociram nekoliko velikih bandara na napad. Sunčali su se u plitkoj vodi potpuno nezainteresovani za bilo kakvo dešavanje u okolini. Na kraju sam morao da ih dodirnem vrhom štapa kako bih utvrdio jesu li uopšte živi. Tek tada su lagano otplivali u dubinu. Čitao sam negde da je takva neaktivnost posledica naglih promena vazdušnog pritiska, na koje se bandar navodno navikava sporije nego druge ribe, ali postoji i teorija, koja mi takođe zvuči verovatno, da je zapravo u pitanju obično prežderavanje, tj. prepun stomak.
NEŠTO VIŠI NIVO AKTIVNOSTI manifestuje se, primera radi, tako što se celo jato zavuče u grane ili neki drugi krš na dnu (ispod i oko oborenog drveta, panja i sl.) i onda odatle vreba plen. Ali tada je ovim grabljivcima interesantan samo plen za kojim ne treba mnogo jurcati, tj. na koji se ne mora utrošiti mnogo energije. Baš na takvo mesto i takvu situaciju, u kojoj su desetine, a možda i stotine bandara našle zaklon, moj prijatelj Rade i ja naleteli smo krajem novembra, i to sasvim slučajno.
Kod ušća Begeja u Tisu postoji jedan stari kanal, ozidan kamenom i ciglom, koji je nekada služio nekoj meni nepoznatoj svrsi. Dubina u njemu je oko metar i po i u normalnim uslovima tu se uvek mogao uloviti poneki bandar na silikonske šediće. Rade i ja smo ovog puta isprobali sve moguće gumice i sisteme, ali nije bilo rezultata. Polako smo počeli sa pakovanjem pribora i razmišljanjem o nekoj drugoj lokaciji, ali se tada iz žbunja pojavio jedan stariji čovek, koji je u rukama nosio dva povelika bandara. »Dete im njino«, sam za sebe je progovorio uz pravi banatski akcenat, »samo ovi veliki ’oće na" udicu. Ne mož’ čovek da u’vati malog, za kedera za štuku.«
ZAČUĐENI, ODMAH SMO pitali gde je to tako, a kolega nam je ljubazno odgovorio da prođemo kroz bagremac do kraja kanala i da slobodno pecamo tamo gde vidimo da stoji njegov ribolovni štap. Provukli smo se kroz žbunje i kupinjake, došli do tog mesta, odložili pribor i sačekali da se deda Lala vrati. Uzeo je štap sa plovkom, na čijoj je udici bio fluorescentno žuti silikonski crv. »Ja to spustim dole, do granja, i samo drmam plovak«, šeretski se smeškao, »a oni se sami u’vate«. Odmah nam je bilo jasno da je to savršena tehnika za date okolnosti, budući da je na dnu bila prava džungla od sitnog granja, prepuna bandara. Žuti crvić... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 495-)