Većina modernih šarandžija orijentisana je prvenstveno na stajaćice komercijalnog tipa, na kojima se peca po principu »uhvati i pusti« i u kojima je koncentracija ribe znatno veća nego na otvorenim vodama, pa su i šanse za trofejni ulov kudikamo veće. Ali ima i onih kojima je najveći izazov nadmudrivanje sa trofejnim divljacima iz velikih reka, i to posebno u ovom periodu, kada mali broj lovaca na šarana uopšte i pomišlja na izlazak na vodu
U ovo hladno doba godine, ogromna većina rečnih ribolovaca koji pecaju šarana privremeno odloži pribor, tj. završi sezonu i pre prvih jakih mrazeva. Glavni razlog za to leži u široko rasprostranjenom uverenju da se šaran zimi ukrtoži i da uopšte ne jede, što nipošto nije tačno – kako nam iz godine u godinu dokazuju i regularni ulovi šarana na pri dnu sporo vođene male silikonske varalice namenjene smuđu. Naravno, daleko od toga da se šaran sada hrani kao u jesenjem periodu, jer su mu sve životne funkcije svedene na minimum zbog hladne vode i niske telesne temperature, ali s vremena na vreme se pokrene i potraži u neposrednoj blizini nešto za jelo.
Pri tom na njegovu zimsku aktivnost dosta utiče kretanje vodostaja. Porasti ga pokreću i navode da priđe bliže obali (pre svega u potopljene panjeve), dok se pri opadanju vode odmiče od nje. Ove godine Dunav je izuzetno dugo bio nizak, pa se nije ni moglo pecati na mestima koja su izdašna po srednjem ili višem vodostaju. Tokom leta i jeseni sam uhvatio nekoliko šarana, ali sticajem okolnosti nisam ni izlazio prečesto na reku. Neki su to koristili za pecanje na mestu koje sam pravio potapajući panjeve, pa su u vodi ostavili silne pokidane najlone, koji sada mnogo otežavaju ribolov, a na obali mnogo smeća (što se svake godine ponavlja). Iskreno govoreći, zimski ribolov šarana volim ne samo zato što uživam iščekujući retke udarce, za koje znam da lako mogu doneti krupnu ribu, već i zato što na Dunavu vladaju apsolutni mir i tišina, budući da i ceo dan može da prođe a da ne vidim nijedan čamac niti pecaroša na obali.
PORAST KRAJEM NOVEMBRA, iako je okasnio, dobro je došao, bar meni, jer jedno od mesta na kojima zimi lovim šarana nije baš produktivno po niskom vodostaju. Međutim, reka je naglo nadošla i potom prilično brzo počela da se povlači, što nije delovalo dobro, jer je nekad potreban duži vremenski period da riba odnekud dođe, ali računao sam i na to da je ipak nešto šarana tu ostalo i po onoj maloj vodi. Na samom izmaku meseca, kada je već voda počela da opada, iako sam se još oporavljao od bronhitisa, odlučio sam da probam da iskoristim još uvek viši vodostaj koliko god budem mogao.
Nahranio sam, stoga, dva puta za četiri dana mesto, i to kuglama primame Meleg Bait Groundbait Carp Special, sa mešanom aromom jagode i školjke, a dodao sam, kao i uvek, malo kukuruza skuvanog sa CSP prahom, CSL Pellet i Herring Fruit Feeder Pellet (sve od firme Meleg Bait, čiji sam dugogodišnji test-ribolovac) i po 7-8 bojlija od 14 mm u svaku kuglu. Kao i obično, malo uzvodnije od mesta na koje ću zabacivati praćkom sam napravio »stazu« bacajući oko 250-300 g bojlija prečnika 14 mm (Meleg Bait Fast Hibrid – Octopus Squid, Monster Crab i pomalo onih arome Tutti Frutti, kao šlag na tortu). A onda sam napokon dočekao da prvog decembra izađem na pecanje.
PUN ENTUZIJAZMA ZABACIO SAM tri štapa sa bojlijima, svaki uz dodatak PVA mrežice punjene Meleg Bait Four Season Feeder peletima, koji se sastoje zapravo od šest vrsta peleta sa različitim vremenom topljenja. Celog dana se ništa nije dešavalo, ali sam na svaka dva sata proveravao sisteme i dohranjivao peletima. Tokom ribolova nisam ničim više hranio, jer preko zime tako bolje prolazim, pošto šaran malo jede i lako se zasiti. Računao sam da ako je pojeo ono što sam prethodnih dana bacao, lakše će i brže naći moje bojlije ponuđene na udici uz malo primame, nego ako okolo nabacam stotinak bojlija (zato uz mamac plasiram minimalnu količinu hrane – uglavnom pelete u mrežici, a ređe tri bojlija na PVA koncu vezanom za udicu).
Kada su nade počele da blede, u 15 č sam imao udarac, nakon kog je riba krenula u panjeve. Učinila je to tako silovito da sam morao da popustim dril, ali sam ipak nekako uspevao da je kontrolišem, tj. da joj ne dozvolim da se zavuče u krš. Posle 2-3 minuta borbe u panjevima krenula je prema čistini, pa sam mogao malo da odahnem. Sedam-osam minuta kasnije, prelepi divljak, širok i baš debeo, bio je u mom meredovu... (-Ceo tekst možete pročitati u Ribolovu br. 495-)