Ve­ći­na mo­der­nih ša­ran­dži­ja ori­jen­ti­sa­na je prvenstveno na sta­ja­ćice ko­mer­ci­jal­nog ti­pa, na ko­ji­ma se pe­ca po prin­ci­pu »uhva­ti i pu­sti« i u ko­ji­ma je kon­cen­tra­ci­ja ri­be znat­no ve­ća ne­go na otvo­re­nim vo­da­ma, pa su i šan­se za tro­fej­ni ulov ku­di­ka­mo ve­će. Ali ima i onih ko­ji­ma je naj­ve­ći iza­zov nad­mu­dri­va­nje sa tro­fej­nim di­vlja­ci­ma iz ve­li­kih re­ka, i to po­seb­no u ovom pe­ri­o­du, ka­da ma­li broj lo­va­ca na ša­ra­na uop­šte i po­mi­šlja na iz­la­zak na vo­du

U ovo hlad­no do­ba go­di­ne, ogrom­na ve­ći­na reč­nih ri­bo­lo­va­ca ko­ji pe­ca­ju ša­ra­na pri­vre­me­no od­lo­ži pri­bor, tj. za­vr­ši se­zo­nu i pre pr­vih ja­kih mra­ze­va. Glav­ni raz­log za to le­ži u ši­ro­ko ras­pro­stra­nje­nom uve­re­nju da se ša­ran zi­mi ukr­to­ži i da uop­šte ne je­de, što ni­po­što ni­je tač­no – ka­ko nam iz go­di­ne u go­di­nu do­ka­zu­ju i re­gu­lar­ni ulo­vi ša­ra­na na pri dnu spo­ro vo­đe­ne ma­le si­li­kon­ske va­ra­li­ce na­me­nje­ne smu­đu. Na­rav­no, da­le­ko od to­ga da se ša­ran sa­da hra­ni kao u je­se­njem pe­ri­o­du, jer su mu sve ži­vot­ne funk­ci­je sve­de­ne na mi­ni­mum zbog hlad­ne vo­de i ni­ske te­le­sne tem­pe­ra­tu­re, ali s vre­me­na na vre­me se po­kre­ne i po­tra­ži u ne­po­sred­noj bli­zi­ni ne­što za je­lo.

Pri tom na nje­go­vu zim­sku ak­tiv­nost do­sta uti­če kre­ta­nje vo­do­sta­ja. Po­ra­sti ga po­kre­ću i na­vo­de da pri­đe bli­že oba­li (pre sve­ga u po­to­plje­ne pa­nje­ve), dok se pri opa­da­nju vo­de od­mi­če od nje. Ove go­di­ne Du­nav je iz­u­zet­no du­go bio ni­zak, pa se ni­je ni mo­glo pe­ca­ti na me­sti­ma ko­ja su iz­da­šna po sred­njem ili vi­šem vo­do­sta­ju. To­kom le­ta i je­se­ni sam uhva­tio ne­ko­li­ko ša­ra­na, ali sti­ca­jem okol­no­sti ni­sam ni iz­la­zio pre­če­sto na re­ku. Ne­ki su to ko­ri­sti­li za pe­ca­nje na me­stu ko­je sam pra­vio po­ta­pa­ju­ći pa­nje­ve, pa su u vo­di osta­vi­li sil­ne po­ki­da­ne naj­lo­ne, ko­ji sa­da mno­go ote­ža­va­ju ri­bo­lov, a na oba­li mno­go sme­ća (što se sva­ke go­di­ne po­na­vlja). Iskre­no go­vo­re­ći, zim­ski ri­bo­lov ša­ra­na vo­lim ne sa­mo za­to što uži­vam iš­če­ku­ju­ći ret­ke udar­ce, za ko­je znam da la­ko mo­gu do­ne­ti krup­nu ri­bu, već i za­to što na Du­na­vu vla­da­ju ap­so­lut­ni mir i ti­ši­na, bu­du­ći da i ceo dan mo­že da pro­đe a da ne vi­dim ni­je­dan ča­mac ni­ti pe­ca­ro­ša na oba­li.

PO­RAST KRA­JEM NO­VEM­BRA, iako je oka­snio, do­bro je do­šao, bar me­ni, jer jed­no od me­sta na ko­ji­ma zi­mi lo­vim ša­ra­na ni­je baš pro­duk­tiv­no po ni­skom vo­do­sta­ju. Me­đu­tim, re­ka je na­glo na­do­šla i po­tom pri­lič­no br­zo po­če­la da se po­vla­či, što ni­je de­lo­va­lo do­bro, jer je ne­kad po­tre­ban du­ži vre­men­ski pe­riod da ri­ba od­ne­kud do­đe, ali ra­ču­nao sam i na to da je ipak ne­što ša­ra­na tu osta­lo i po onoj ma­loj vo­di. Na sa­mom iz­ma­ku me­se­ca, ka­da je već vo­da po­če­la da opa­da, iako sam se još opo­ra­vljao od bron­hi­ti­sa, od­lu­čio sam da pro­bam da is­ko­ri­stim još uvek vi­ši vo­do­staj ko­li­ko god bu­dem mo­gao.

Na­hra­nio sam, sto­ga, dva pu­ta za če­ti­ri da­na me­sto, i to ku­gla­ma pri­ma­me Me­leg Ba­it Gro­und­ba­it Carp Spe­cial, sa me­ša­nom aro­mom ja­go­de i školj­ke, a do­dao sam, kao i uvek, ma­lo ku­ku­ru­za sku­va­nog sa CSP pra­hom, CSL Pel­let i Her­ring Fru­it Fe­e­der Pel­let (sve od fir­me Me­leg Ba­it, či­ji sam du­go­go­di­šnji test-ri­bo­lo­vac) i po 7-8 boj­li­ja od 14 mm u sva­ku ku­glu. Kao i obič­no, ma­lo uz­vod­ni­je od me­sta na ko­je ću za­ba­ci­va­ti prać­kom sam na­pra­vio »sta­zu« ba­ca­ju­ći oko 250-300 g boj­li­ja preč­ni­ka 14 mm (Me­leg Ba­it Fast Hi­brid – Oc­to­pus Squ­id, Mon­ster Crab i po­ma­lo onih aro­me Tut­ti Frut­ti, kao šlag na tor­tu). A on­da sam na­po­kon do­če­kao da pr­vog de­cem­bra iza­đem na pe­ca­nje.

PUN EN­TU­ZI­JA­ZMA ZA­BA­CIO SAM tri šta­pa sa boj­li­ji­ma, sva­ki uz do­da­tak PVA mre­ži­ce pu­nje­ne Me­leg Ba­it Fo­ur Se­a­son Fe­e­der pe­le­ti­ma, ko­ji se sa­sto­je za­pra­vo od šest vr­sta pe­le­ta sa raz­li­či­tim vre­me­nom to­plje­nja. Ce­log da­na se ni­šta ni­je de­ša­va­lo, ali sam na sva­ka dva sa­ta pro­ve­ra­vao si­ste­me i do­hra­nji­vao pe­le­ti­ma. To­kom ri­bo­lo­va ni­sam ni­čim vi­še hra­nio, jer pre­ko zi­me ta­ko bo­lje pro­la­zim, po­što ša­ran ma­lo je­de i la­ko se za­si­ti. Ra­ču­nao sam da ako je po­jeo ono što sam pret­hod­nih da­na ba­cao, lak­še će i br­že na­ći mo­je boj­li­je po­nu­đe­ne na udi­ci uz ma­lo pri­ma­me, ne­go ako oko­lo na­ba­cam sto­ti­nak boj­li­ja (za­to uz ma­mac pla­si­ram mi­ni­mal­nu ko­li­či­nu hra­ne – uglav­nom pe­le­te u mre­ži­ci, a re­đe tri boj­li­ja na PVA kon­cu ve­za­nom za udi­cu).

Ka­da su na­de po­če­le da ble­de, u 15 č sam imao uda­rac, na­kon kog je ri­ba kre­nu­la u pa­nje­ve. Uči­ni­la je to ta­ko si­lo­vi­to da sam mo­rao da po­pu­stim dril, ali sam ipak ne­ka­ko uspe­vao da je kon­tro­li­šem, tj. da joj ne do­zvo­lim da se za­vu­če u krš. Po­sle 2-3 mi­nu­ta bor­be u pa­nje­vi­ma kre­nu­la je pre­ma či­sti­ni, pa sam mo­gao ma­lo da odah­nem. Se­dam-osam mi­nu­ta ka­sni­je, pre­le­pi di­vljak, ši­rok i baš de­beo, bio je u mom me­re­do­vu... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 495-)

 

 

fShare