Odav­no je po­zna­to da se u do­njem to­ku Sa­ve be­la ri­ba mo­že le­po lo­vi­ti u naj­hlad­ni­jem de­lu se­zo­ne. Ali to ni­je uvek jed­no­stav­no, ne sa­mo za­to što ni­je la­ko na­ći slo­bod­no me­sto, već i za­to što ri­ba ume da bu­de ve­o­ma ću­dlji­va, pa je po­treb­no do­bro is­pla­ni­ra­ti iz­la­zak, ulo­ži­ti do­sta tru­da, a ne­ka­da i ima­ti ma­lo sre­će

Dru­ge de­cem­bar­ske ne­de­lje sam od­lu­čio da po­sle du­žeg vre­me­na po­no­vo odem na pe­ca­nje na ču­ve­ni »ka­men« na Sa­vi kod Ostru­žni­ce, pet­na­e­stak ki­lo­me­ta­ra uz­vod­no od Be­o­gra­da. Je­dan od raz­lo­ga za to bi­la je bli­zi­na me­sta, po­što mi se tog ma­glo­vi­tog ju­tra ni­je na­ro­či­to vo­zi­lo. Po­sle pra­vog ri­bo­lo­vač­kog de­ba­kla, ko­ji sam ne­de­lju da­na ra­ni­je do­ži­veo ma­lo da­lje, na lo­ka­li­te­tu Pe­ri­lo, kod Obre­nov­ca, ni­sam znao šta da oče­ku­jem, ali sam se na­dao da ću na svo­joj omi­lje­noj re­ci ovog pu­ta ipak pro­ći bar ne­što bo­lje. Sa dru­ga­rom Mar­kom sam se na vo­di na­šao u pet sa­ti uju­tru, jer nam je is­ku­stvo od pret­hod­nih go­di­na go­vo­ri­lo da je ovaj te­ren ve­o­ma po­pu­la­ran, a me­sta je na nje­mu ma­lo, te je po­treb­no do­bro po­ra­ni­ti. To se po­tvr­di­lo i ovom pri­li­kom, jer su tek što smo spu­sti­li opre­mu kraj vo­de i da­li se na ras­pa­ki­va­nje iz mra­ka za­sve­tle­le lam­pe na gla­va­ma upra­vo pri­sti­glih ko­le­ga, ko­je su sa­mo mo­gle da raz­o­ča­ra­no gle­da­ju ka­ko se nas dvo­ji­ca spre­ma­mo za pe­ca­nje. Na­ši pr­vi uti­sci su bi­li po­volj­ni, bu­du­ći da se ri­ba »ku­pa­la« (iz­ba­ci­va­la) od ra­ne zo­re, što je na­go­ve­šta­va­lo da bi pe­ca­nje mo­glo da bu­de do­bro.

OVOG PU­TA NI­SAM ni naj­ma­nje eks­pe­ri­men­ti­sao sa pri­ma­mom, već sam se opre­de­lio za svo­ju omi­lje­nu kom­bi­na­ci­ju za zim­ski ri­bo­lov na Sa­vi, sa­sta­vlje­nu od po 1 kg Van den Eynde hra­na He­avy Spe­cial i Sec­ret, 250 g pra­ška­stog adi­ti­va Van den Eynde Ven­kel i 2 kg cr­ne ze­mlje. Za ma­mac sam spre­mio be­le cr­ve, ko­je sam to­kom pe­ca­nja uba­ci­vao i u hra­ni­li­cu, za­jed­no sa mr­tvim (uda­vlje­nim) cr­vi­ma. Štap je ta­ko­đe bio moj re­dov­ni pr­vi iz­bor za Sa­vu – Col­mic Next Adven­tu­re od 3,6 m, de­kla­ri­sa­ne te­ži­ne ba­ca­nja do 90 g, a upa­rio sam ga sa ma­ši­ni­com Spro Pas­sion 730, na ko­joj je bio na­mo­tan naj­lon Tra­buc­co XPS od 0,22 mm. Pred­vez je bio od mo­no­fi­la Tra­buc­co de­blji­ne 0,12 mm, udi­ca Tra­buc­co XPS 623XK u ve­li­či­ni 16, a hra­ni­li­ca Man­ce, sa »kram­po­ni­ma« i ote­ža­njem od 60 g... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 496/497-)

 

 

fShare