Klen spa­da u naj­ve­će sva­što­je­de na­ših vo­da, ali i u ri­be ko­je se mo­gu pe­ca­ti sko­ro ce­le go­di­ne, s tim što se zi­mi na ve­ći­ni te­re­na na­bo­lje hva­ta ka­da vo­da sa­mo što ne poč­ne da se mr­zne. U ovom pe­ri­o­du ni­je mno­go ras­po­lo­žen za jur­ca­nje za ple­nom, ali ako mu is­pred no­sa po­la­ga­no pro­đe ne­ki mi­ri­san i ka­lo­ri­čan za­lo­gaj, te­ško će mu odo­le­ti

Kle­no­vi sa ma­lih vo­do­to­ko­va su od­u­vi­jek pri­vla­či­li pa­žnju ri­bo­lo­va­ca. Ka­da se po­ve­de pri­ča o nji­ma, sko­ro uvi­jek se u mom kra­ju spo­mi­nju ma­nje-vi­še isti mam­ci: vi­šnje, dud i ska­kav­ci. Tu i ta­mo ne­ko pe­ca na gro­žđe, tre­šnje, šlji­ve i osta­lo sit­no se­zon­sko vo­će, a u zad­nje vri­je­me sve je vi­še onih ko­ji ga lo­ve na raz­ne va­ra­li­ce i vje­štač­ke mu­ve. Ka­ko sam i ja sve vi­še ori­jen­ti­san pre­ma va­ra­li­ča­re­nju, pe­ca­nje pri­rod­nim mam­ci­ma mi je u ve­li­koj mje­ri iz­gu­bi­lo čar, no i da­lje me neo­do­lji­vo pri­vla­či da tra­gam za zim­skim kle­no­vi­ma i lo­vim ih na plo­vak.

U mom kra­ju (u Re­pu­bli­ci Srp­skoj, oko Srp­ca), to je pe­ca­nje sko­ro pa tra­di­ci­o­nal­no. Štap i ču­var­ka se uzmu u ru­ke, ke­si­ca ili ku­ti­ji­ca sa mam­ci­ma sta­vi se u džep, kao i mi­ni­mum sit­nog pri­bo­ra, i pra­vac na vo­du. Jes’ da mr­znu ru­ke od hlad­no­će, al’ šta ćeš. Kad kre­nu kle­no­vi – je­dan, dru­gi, tre­ći, sve se za­bo­ra­vi. Pam­tim i ja ne­ka iz­da­šna vre­me­na, ne ta­ko dav­na, ka­da sam išao na vo­du uz ro­đa­ke, pri­ja­te­lje, po­zna­ni­ke. Bog­me, ki­la­ši su tad bi­li uobi­ča­je­na po­ja­va,  prem­da sam ja ipak lo­vio ma­lo sit­ni­je. Mno­gi da­nas sta­ri­ji ri­bo­lov­ci iz­bje­ga­va­ju kle­na ili bar ga vr­lo ri­jet­ko pe­ca­ju zi­mi, uglav­nom uz kon­sta­ta­ci­ju: »Bi­lo je ne­kad ri­be. Sve je to sad sla­bo.« I u pra­vu su. Pro­mi­je­ni­še se i vre­me­na i lju­di, a i ri­je­ka. Mno­go tru­da je po­treb­no za ma­lo ri­be, ta­ko da slo­bod­no mo­gu re­ći da je zim­ski klen ri­ba ko­ja je re­zer­vi­sa­na za one naj­u­por­ni­je. Mno­gi bi od­u­sta­li na­kon pje­ša­če­nja od ne­ko­li­ko ki­lo­me­ta­ra i pro­mr­zlih pr­sti­ju, no mi naj­po­sve­će­ni­ji kle­na­ro­ši vi­di­mo po­seb­nu čar baš u to­me.

LO­CI­RA­NJE. Kle­no­vi su u ovo do­ba uve­li­ko u zi­mov­ni­ci­ma, kao i sva osta­la ri­ba. E sad, mno­gi ka­žu da je la­ko upe­ca­ti ri­bu u zi­mov­ni­ku. To u su­šti­ni je­ste tač­no, ali tre­ba i zi­mov­nik pro­na­ći. Sva­ki vid pe­ca­nja kle­na na ma­lim ri­je­ka­ma, pa i ovaj, je­ste »no­mad­ski«. Šta to zna­či? Jed­no­stav­no, ne pe­ca se na jed­nom mje­stu, ne­go se ide od vi­ra do vi­ra. Na jed­nom mje­stu even­tu­al­no mo­že­mo upe­ca­ti tri ili če­ti­ri li­je­pa kle­na i po­tom mo­že­mo bez raz­mi­šlja­nja ići na sle­de­će, jer su se osta­li kle­no­vi upla­ši­li. Vr­lo ri­jet­ko će­mo po­go­di­ti vri­je­me i mje­sto na ko­me mo­že­mo is­pu­ni­ti dnev­nu kvo­tu krup­nim kle­no­vi­ma. Me­ni se to do­go­di­lo sa­mo jed­nom za sve go­di­ne od ka­ko pe­cam.

A ka­ko pre­po­zna­ti do­bro mje­sto? Mi kle­na­ro­ši ima­mo ne­ki osje­ćaj za to i na pr­vi po­gled mo­že­mo da oci­je­ni­mo da ne­gdje vri­je­di pro­ba­ti. Kle­no­vi se zi­mi če­sto gru­pi­šu na du­blja mje­sta sa spo­rim to­kom i na­la­ze se u do­njem slo­ju vo­de. Me­đu­tim, to ni­je uvi­jek pra­vi­lo. Na­i­la­zio sam na ne­ke po­zi­ci­je ko­je su baš iz­da­šno iz­gle­da­le, a de­be­lo bi pod­ba­ci­le sa ulo­vi­ma. Isto ta­ko, znao sam za dva ve­li­ka zi­mov­ni­ka u ko­ji­ma sam vi­đao ve­li­ka ja­ta kle­no­va u du­bi­ni ne ve­ćoj od je­dan me­tar. Naj­bo­lji vi­ro­vi su oni ko­ji su ome­đe­ni str­mim oba­la­ma, a na ko­ji­ma su naj­ve­će du­bi­ne upra­vo is­pod tih oba­la. Po­ne­ko obo­re­no sta­blo, po­to­plje­no ko­ri­je­nje i pa­nje­vi su omi­lje­na skro­vi­šta kle­no­va, po­go­to­vo ka­pi­tal­nih.

MA­MAC. Svi u mom kra­ju ko­ji zi­mi pe­ca­ju kle­na, pa i ja, ko­ri­ste sa­mo jed­nu vr­stu mam­ca – ži­vo­tinj­ske iz­nu­tri­ce. Mam­ci kao što su pi­le­ća ili svinj­ska dži­ge­ri­ca, pi­le­će sr­ce... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 495-)

 

fShare