Što su rav­ni­čar­ske re­ke i sta­ja­će vo­de hlad­ni­je, u nji­ma je ma­nje ak­tiv­ne sit­ne ri­be, pa smuđ te­že do­la­zi do hra­ne, a još uvek na­sto­ji da se što bo­lje na­je­de, ka­ko bi pre­zi­mio i što sprem­ni­ji do­če­kao mrest. Za­to sa­da po­sto­je do­bre šan­se da uhva­ti­mo bar ne­ku tro­fej­nu ri­bu, ali sa­mo uko­li­ko zna­mo gde i ka­da da je tra­ži­mo, te šta da joj po­nu­di­mo i na ko­ji na­čin

U ne­do­stat­ku ri­be, sve te­o­ri­je o pe­ca­nju smu­đa ru­še se kao ku­le od ka­ra­ta. De­ša­va se, na­i­me, po­sled­njih go­di­na sve če­šće da ima­mo ono što nam li­či na ide­a­lan vo­do­staj, ide­al­nu bo­ju vo­de i tem­pe­ra­tu­ru, tj. da je sve ona­ko ka­ko smo ube­đe­ni da tre­ba da bu­de da bi­smo od­lič­no pro­šli, a smu­đa ne­ma ni od ko­ro­va. Zbog to­ga, svi­đa­lo se to va­ma ko­ji ste upra­vo po­če­li da či­ta­te ovaj tekst ili ne, mo­ram da pri­znam da ni­sam pot­pu­no si­gu­ran da znam od  če­ga sve za­vi­si da li će u ne­kom tre­nut­ku smu­đa bi­ti na ne­kom te­re­nu, ali ću ono što znam pot­pu­no iskre­no i otvo­re­no u pot­pu­no­sti po­de­li­ti sa va­ma u na­red­nim re­do­vi­ma.

MI­SLIM DA NE­MA SMU­ĐA­RO­ŠA ko­ji ne pri­želj­ku­je da se što če­šće na­đe na pra­vom me­stu na re­ci (ili je­ze­ru) u pra­vo vre­me, bi­lo da je to on­da ka­da se in­ten­ziv­no hra­ne smu­đe­vi ko­ja se pod od­re­đe­nim uslo­vi­ma na toj po­zi­ci­ji re­dov­no po­ja­vlju­ju ili da na­le­ti na ri­be ko­je su u ne­koj od mi­gra­ci­ja uslo­vlje­nih se­zo­nom ili »van­red­nom« pro­me­nom hi­dro­lo­ških uslo­va. Ta že­lja je pot­pu­no ra­zu­mlji­va, jer čak i naj­i­zgled­ni­ji te­re­ni ri­bu da­ju sa­mo pe­ri­o­dič­no, bu­du­ći da se smuđ uobi­ča­je­no ne za­dr­ža­va pre­du­go na istom me­stu.

Po mom is­ku­stvu, to po­go­to­vo va­ži za ovo do­ba go­di­ne, jer se smuđ u pe­ri­o­du pred mrest na­gon­ski po­me­ra i ne za­dr­ža­va pre­du­go čak ni na lo­ka­ci­ja­ma na ko­ji­ma ne­spor­no ima do­volj­no hra­ne i do­bre hi­dro­lo­ške uslo­ve. Mi ko­ji smu­đa lo­vi­mo ima­mo sa­da dve mo­guć­no­sti:

  1. Uko­li­ko ne mo­že­mo mno­go da se se­li­mo, tj. da tra­ži­mo ri­bu, tre­ba da pre­po­zna­mo te­ren gde bi ri­ba u kon­kret­nim uslo­vi­ma mo­gla da se ja­vi i da tu re­dov­no iz­la­zi­mo, u na­di da će­mo ta­ko do­če­ka­ti mo­me­nat ka­da ri­ba na­i­đe i u do­broj va­ri­jan­ti tu i osta­ne ko­ji dan, da­ju­ći nam ta­ko šan­su da bar ma­lo du­že lo­vi­mo sa nat­pro­seč­nim uspe­hom.
  2. Ako ima­mo ča­mac ili dru­go pre­vo­zno sred­stvo ko­jim mo­že­mo br­zo da obi­la­zi­mo iz­gled­ne po­zi­ci­je, sa­da je pra­vo vre­me da kre­ne­mo u po­tra­gu za ri­bom. Pri tom je plo­vi­lo naj­bo­lja op­ci­ja, iz vi­še raz­lo­ga, od ko­jih je, da­ka­ko, naj­va­žni­ji taj što su nam sva me­sta do­stup­na i što mo­že­mo naj­te­melj­ni­je da pre­tra­ži­mo te­ren, ne iz­o­sta­vlja­ju­ći ni­jed­nu iz­gled­nu mi­kro­lo­ka­ci­ju za ko­ju zna­mo ili ko­ju to­kom po­tra­ge pro­na­đe­mo (u če­mu nam, na­rav­no, so­nar mo­že bi­ti od ve­li­ke po­mo­ći). Ali ta­kvo tra­že­nje iz­i­sku­je do­sta vre­me­na, ne­ret­ko i ne­ko­li­ko da­na za­re­dom pro­ve­de­nih prak­tič­no od ju­tra do mra­ka u pe­ca­nju na vi­še te­re­na. 

Sva­ka­ko bi bi­lo le­po da po­sto­ji ne­ka for­mu­la po ko­joj bi­smo pro­ra­ču­na­li gde bi ri­ba mo­gla da se na­la­zi, ali to­ga ne­ma, već ima­mo sa­mo pret­po­stav­ke, ko­je se tek po­ne­kad... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 495-)