Ne­bro­je­no mno­go pu­ta is­ti­ca­li smo da ri­bo­lov na ko­mer­ci­jal­nim re­vi­ri­ma na pr­vi po­gled je­ste mno­go lak­ši ne­go na otvo­re­nim vo­da­ma, zbog ve­li­ke kon­cen­tra­ci­je ri­be na ma­lom pro­sto­ru. Ali sva­ko ko je vi­še pu­ta pe­cao na ta­kvim je­ze­ri­ma zna ko­li­ko ša­ra­ni, ba­bu­ške i dru­ga ri­ba ko­ja ih nast­anju­je ume­ju da bu­du opre­zni i iz­bir­lji­vi i ko­li­ko te­ško mo­že bi­ti pro­na­ći na­čin da ih lo­vi­mo u ve­ćem bro­ju. I ovo is­ku­stvo upra­vo to po­tvr­đu­je

Sko­ro sva­ko­me od nas pri­o­ri­te­ti i mo­guć­no­sti se me­nja­ju to­kom ži­vo­ta. Ne ta­ko dav­no, iz­na­la­zio sam sve mo­gu­će iz­go­vo­re da odem u ri­bo­lov, a u po­sled­nje vre­me ih če­sto tra­žim da ne idem. Ali ovo­ga pu­ta iz­go­vo­ra ni­je bi­lo jer po­ziv svog du­go­go­di­šnjeg pri­ja­te­lja Mi­lo­ša Ran­či­ća ni­sam mo­gao da od­bi­jem, upr­kos broj­nim oba­ve­za­ma ko­je kao da se tim br­že umno­ža­va­ju što ja vi­še uspe­vam da se ne­ka­ko s nji­ma iz­bo­rim, usled če­ga sam do kra­ja pr­ve de­ka­de mar­ta u ovoj go­di­ni upi­sao sa­mo je­dan iz­la­zak, i to pot­pu­no ne­u­spe­li kad je reč o ulo­vu.

Mi­lo­ša po­zna­jem sko­ro pu­nu de­ce­ni­ju, a na­ša ko­mu­ni­ka­ci­ja u ve­zi s ri­bo­lo­vom je bi­la vr­lo in­ten­ziv­na (vi­di okvir), ali sti­ca­jem ra­znih okol­no­sti bu­kval­no ni­jed­nom ni­smo pe­ca­li za­jed­no do ovog iz­la­ska, u kom nam se pri­klju­čio još je­dan Mi­lo­šev sta­ri pri­ja­telj, a moj no­vi –  Alek­san­dar Be­rec.

DO­GO­VO­RI­LI SMO SE da za pe­ca­nje odvo­ji­mo rad­ni dan, tač­ni­je sre­du, ra­ču­na­ju­ći na to da ta­da ne bi tre­ba­lo da bu­de gu­žve, bez ob­zi­ra na to što  se mno­ge ko­le­ge po­sled­njih ne­de­lja – bu­du­ći da ri­ba na otvo­re­nim vo­da­ma uglav­nom lo­še ra­di upr­kos po­volj­nim vre­men­skim pri­li­ka­ma (tj. či­nje­ni­ci da tem­pe­ra­tu­re ra­stu) – opre­de­lju­ju za ko­mer­ci­jal­ne re­vi­re, kao što smo i mi ovog pu­ta uči­ni­li. Od­lu­či­li smo se za rib­njak Beč­men­ska ba­ra, ne­da­le­ko od Be­o­gra­da, jer iako ni­je bi­lo ne­kih ve­sti o spek­ta­ku­lar­nim ulo­vi­ma, bar ne jav­no (tj. na dru­štve­nim mre­ža­ma, ko­je su mno­gi­ma od nas po­sta­le bi­tan iz­vor in­for­ma­ci­ja), ne­ke su nam ko­le­ge iz tog kra­ja su­ge­ri­sa­le da ima smi­sla pro­ba­ti, po­što je bi­lo na­zna­ka da ri­ba po­či­nje da bi­va ak­tiv­ni­ja.

Mi­loš i Alek­san­dar su me sa­če­ka­li na vo­di, ve­o­ma do­bro ras­po­lo­že­ni, ali uz bla­gu strep­nju ka­ko će se raz­vi­ja­ti vre­men­ske pri­li­ke, bu­du­ći da je na­kon ide­al­nog ju­tra, oblač­nog a bez ve­tra, tem­pe­ra­tu­ra pa­la za ko­ji ste­pen i po­če­lo je pri­lič­no ja­ko da du­va. Njih dvo­ji­ca su ve­o­ma ozbilj­ni i zna­njem pot­ko­va­ni ri­bo­lov­ci, ta­ko da ni­je bi­lo di­le­me da bi start­no pri­hra­nji­va­nje ovog pu­ta tre­ba­lo iz­o­sta­vi­ti, jer smo pro­ce­ni­li da ri­ba ni­je pre­vi­še ak­tiv­na, ta­ko da bi pla­si­ra­nje ve­li­ke ko­li­či­ne pri­hra­ne u zo­nu lo­va la­ko mo­glo bi­ti sa­svim kon­tra­pro­duk­tiv­no.

KOM­PRO­MI­SNO RE­ŠE­NJE NA­ŠLI smo u to­me što su njih dvo­ji­ca kraj­nje do­zi­ra­no pri­ma­mlji­va­li, pla­si­ra­ju­ći na sva­kih pet za­ba­ča­ja po jed­nu ma­lu PVA vre­ći­cu sa mi­kro­pe­le­ti­ma i pe­ca­ju­ći na me­tod-fi­der. To se po­ka­za­lo kao do­bro, jer su us­pe­li da ulo­ve po dve-tri le­pe ba­bu­ške, te­ške iz­me­đu 500 i 800 gra­ma, dok ja pe­ca­ju­ći na kla­sič­ni fi­der (sa ka­ve­znom hra­ni­li­com) za to vre­me ni­sam imao ni uda­rac. Po­sle jed­nog sa­ta i ja sam pre­šao na me­tod i us­peo da se upi­šem, a to­kom dru­gog sa­ta i da im pa­ri­ram sa ne­ko­li­ko ri­ba so­lid­ne ve­li­či­ne. Istin­ski smo uži­va­li u ovom pe­ca­nju, ko­je je bi­lo sa­svim do­volj­no di­na­mič­no da ne bu­de op­te­re­ću­ju­će, jer se ri­ba ja­vlja­la ot­pri­li­ke na pet­na­e­stak mi­nu­ta, ta­ko da je bi­lo vre­me­na za pri­ču, raz­gle­da­nje i pro­ba­nje raz­li­či­tih de­lo­va opre­me, pri­hra­ne i ma­ma­ca, te za ma­lo eks­pe­ri­men­ti­sa­nja.

On­da je ve­tar ma­lo osla­bio i oto­pli­lo je za ste­pen-dva, a mi smo pret­po­sta­vi­li da će se to po­volj­no od­ra­zi­ti na ape­tit ri­be, tj. da će ona po­če­ti in­ten­ziv­ni­je da se hra­ni, ali se to ni­je de­si­lo. Na­pro­tiv, čak su se vr­ho­vi Mi­lo­še­vih i Alek­san­dro­vih šta­po­va to­tal­no umi­ri­li. I kod me­ne je do­šlo do kra­će pa­u­ze, ali je po­tom ba­bu­ška na­sta­vi­la da se hra­ni ot­pri­li­ke istim tem­pom kao ra­ni­je, pa sam do­bio još ne­ko­li­ko ko­ma­da, dok se kod njih ri­ba i da­lje ni­je ja­vlja­la... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 502-)

 

 

fShare