Ri­bo­lo­vač­ke ras­pra­ve o to­me ko­ji čvor tre­ba ko­ri­sti­ti u da­toj si­tu­a­ci­ji i ko­ji je od mno­štva ne­ret­ko slič­nih i po no­si­vo­sti i po slo­že­no­sti ve­zi­va­nja naj­bo­lji ne­će ni­ka­da do­bi­ti ko­nač­ne od­go­vo­re. Ali ima ne­kih čvo­ro­va o či­joj ve­li­koj sna­zi uop­šte ne­ma spo­ra me­đu znal­ci­ma. Ovog pu­ta pred­sta­vlja­mo vam dva ta­kva

Sa­da već vi­še­de­ce­nij­ska ma­sov­na upo­tre­ba upre­de­nih stru­na u ri­bo­lo­vu (u onom slat­ko­vod­nom se mo­der­ne ple­te­ni­ce ko­ri­ste već oko tri­de­set go­di­na, a da­kron u mor­skom ri­bo­lo­vu i znat­no du­že) na­met­nu­la je po­tre­bu za pro­na­la­že­njem što ja­čih čvo­ro­va za po­ve­zi­va­nje vi­še­nit­ne osnov­ne stru­ne sa mo­no­fil­nim pred­ve­zom. Pri tom je taj spoj tim pro­ble­ma­tič­ni­ji što je raz­li­ka u pro­me­ru »kon­ca« i mo­no­fi­la (naj­lon­skog ili flu­o­ro­kar­bon­skog) ve­ća, a po­če­sto nam je ona neo­p­hod­na, jer nam tre­ba do­volj­no no­si­va osnov­na stru­na ali re­la­tiv­no tan­ka (pre sve­ga da bi­smo mo­gli za­ba­ci­ti do­volj­no da­le­ko), te de­blji pred­vez – ne sa­mo za­to što pri­ma naj­ve­će op­te­re­će­nje pri udar­cu ri­be, već i sto­ga što se sa po­ve­ća­va­njem nje­go­vog preč­ni­ka vi­še­stru­ko uve­ća­va i ot­por­nost na kr­za­nje.

Mo­der­ni ri­bo­lov­ci, pre sve­ga mor­ski va­ra­li­ča­ri, za spa­ja­nje glav­ne stru­ne i pred­ve­za u naj­te­žem ri­bo­lo­vu po­sled­njih go­di­na ve­o­ma mno­go ko­ri­ste FG čvor i nje­mu slič­ni PR. Tim čvo­ro­vi­ma za­jed­nič­ko je to da se for­mi­ra­ju ve­zi­va­njem ple­te­ni­ce oko mo­no­fi­la, te vr­lo la­ko pro­la­ze kroz vo­đi­ce i sto­ga omo­gu­ća­va­ju upo­tre­bu pred­ve­za i dvo­stru­ko du­žih od šta­pa (pa i vi­še), ali im je ma­na to što ve­zi­va­nje du­go tra­je, kao i to što je za gu­sto i čvr­sto na­mo­ta­va­nje »kon­ca« oko mo­no­fi­la prak­tič­no neo­p­hod­no ima­ti tzv. bo­bi­nu – po­ma­ga­lo ko­je ni­je baš jef­ti­no uko­li­ko je iole kva­li­tet­ni­je. Me­đu­tim, po­sto­ji je­dan odav­no po­znat čvor u dve va­ri­jan­te (pr­va se zo­ve bri­stol, dru­ga ju­ka­tan), ko­ji se na mno­gim me­re­nji­ma po­ka­zao čak ja­čim od dva go­re po­me­nu­ta, a ko­ri­sti se za spa­ja­nje ta­nje osnov­ne stru­ne (bi­lo upre­de­ne ili sa­či­nje­ne od jed­ne ni­ti) i znat­no de­bljeg mo­no­fil­nog pred­ve­za. U oba slu­ča­ja se vr­šni deo osnov­ne stru­ne naj­pre udvo­stru­či i ve­že, te se po­tom spa­ja sa pred­ve­zom, a to udvo­stru­ča­va­nje naj­bo­lje je iz­ve­sti ve­zi­va­njem još jed­nog odav­no po­zna­tog i u tu svr­hu ne­pre­va­zi­đe­nog čvo­ra – bi­mi­ni tvi­sta.

Oni­ma ko­ji ga ni­ka­da ni­su ve­zi­va­li bi­mi­ni tvist de­lu­je ve­o­ma kom­pli­ko­va­no, po­go­to­vo u slu­ča­ju da nji­me do­bi­je­na om­ča tre­ba da bu­de du­ža od tri­de­se­tak cen­ti­me­ta­ra, ali je on za­pra­vo sa­mo ma­lo slo­že­ni­ji od ve­ći­ne osta­lih čvo­ro­va sred­nje te­ži­ne, po­go­to­vo ka­da je udvo­stru­če­ni deo kra­ći, te po­sle po­la sa­ta – sat ve­žba­nja sva­ki pro­seč­no spre­tan ri­bo­lo­vac mo­že ve­za­ti ovaj čvor za ma­nje od mi­nu­ta. Mo­ram još da na­po­me­nem da bi­mi­ni va­lja ve­zi­va­ti se­de­ći, a usko­ro će vam bi­ti ja­sno i za­što... (-Ceo tekst mo­že­te pro­či­ta­ti u Ri­bo­lo­vu br. 502-)

 

 

 

fShare